Учитељ

ПРОСТОРНОСТ И ВРЕМЕ КАО ФОРМА психолошких ПОЈАВА 197

може се сумњати и у закон узрочности, ну тада се обара, поништава, једина постојана веза која везује мишљење са, спољним светом, и онда не постоји не само никакво земљиште за опитна испитивања, него и у нашој свести остаје место само за безграничну фантазију. На против, признавајући не само субјективно него и реално значење урођених идеја, ми добијамо једино тврдо, стално, земљиште на коме је могуће егзистирање и развитак математичких наука, а за њима и осталих егзактних наука.

Ако који пут из очевидних априорних истина, које служе као основ свега нашег мишљења, изађу замишљене противречности и несагласности, то је још лакше посумњати у тачност онога логичног процеса који доводи до таквог закључка него ли у оне аксиоме које служе за основ сваког мишљења Чак ако допустимо да је тај мислени процес био безусловно правилан, опет је он и тада лишен сваког заначаја, пошто сам доводи до закључка да су ти основи његови, који су за све време подразумевали се, били неверни. Наша свест може да схвати с довољно јасности самоограничене предмете, ну сви ти предмети не изузимајући ни наше сопствено тело, леже у просторности и времену, и находе сеу непрекидном кретању. 'То изазива илузију да се и сам тај познавајући субјекат налази у времену. И, наравно, докле се пред њим непрекидно мења ред слика и утисака, њему се чини да се и он мења тако исто као те спољне слике. Ну кад се пред њим појави идеја смрти и постане даље немогућа смеса сопственог тела, него буде само једно познавање временог објекта с познавајућим субјектом, тада се на силу јавља питање; шта ће бити са тим субјектом кад се уништи свеза с његовим сопственим телом, ишчезава ли онда и само сазнање; хоће ли оно имати други орган, или ће оно ослободивши се од додира са спољашним материјалним предметима, који се находе у просторности о времену — добити способност да може јасније угледати вечностр Ни Философија ни позитивне науке