Учитељ

ХЕУРИСТИЧКИ МЕТОД У ПРЕДАВАЊУ РАЧУНА 288

књигом, што за њега има значај и донеће свој део користи приучив га да се у њој оријентише.

Ну ипак улога уџбеника у рачунској настави долази тек на друго место. Све што је главно ради се у школи — и објашњење, и учење, и понављање, За домаће задатке дају се само примери и задаци за вежбање у рачунању и примењивању правила. Предавање се почиње са кратким усменим понављањем пређенога, при чему се узимају пет, шест и више пређених предавања. Учитељ даје општа питања, и позива ученике да одговарају, одржавајући највећу пажњу код свију. Дуже одговоре почне један ученик па наставља други, трећи, четврти и т. д. Оно пак пређено прошлог часа понавља се писмено на табли: томе се непосредно примиче објашњавање нове лекције. Ако се тако ради, онда не треба узимати по много од нове лекције, јер што се год мање новога узима, тим ће се пре и боље изучити, разумети и биће трајашњије знање које се тако задобије. У осталом поред темељног знања пређенога и поред објашњења хеуристичким методом, ученици необично лако примају и памте ново. Даље долазе задаци. Таким начином предавање. постаје разнообразно, живо, корисно и једро. О довади, зевању, дремежу, ту нема ни помена. Сви се занимају, сви мисле, учествују у новом раду. А учитељ, као вешт и искусан педагог, руководи њихове мисли и иде напред тако, да то његови ученици и не опажају.

Ова ствар, заиста, представљена је идеално. У практици не иде тако глатко, како се у теорији прича, наилази се на извесне непредвиђене сметње, које сметају да се теоријска правила потпуно изведу. Ну важно је начело, а не појединости, које могу а и треба да се мењају према приликама.

Све што је довде речено тиче се теоријског дела рачунице, рачунице као науке. Ну исто је тако важна и њена практична страна. или задаци. Многи учитељи претпостављају задатке теоријској страни, и, готово се и не баве теоријом. Сем тога пре неколико година познати професор математике — Ермаков — нападајући на теорију, доказивао је, да се сва елементарна математика може са успехом изучити на самим задацима. То је, одиста, — крајност. Но поредећи је см другом крајношћу — увлачењем Философеке Финоће у матема-тичке одредбе и доказе, може се видети колико се различно схвата циљ предавања чак у тако етрого прецизном предмету, као што је математика, Истину, као и увек, треба тражити између две крајности. Потребни су и теорија, и практика, и расуђивање, и задаци. Потребне су обе стране математичког знања како ради циља самога знања,