Учитељ

436 РАСПРАВЕ И ЧЛАВЦИ

Вунт је опет при свем том, мање одлучан у свом одрицању, јер ни од. себе он не скрива извесне тегобе, које се стварају тим одрицањем. Првим долази да се рачуна в идејом, која је чврсто усађена не само у науци, но и у општем погледу на свет, што сврх појединих психолошких појава ми имамо индивидуално „ја“, које служи за извор и основу за све поједине пеихолошке појаве. То „ја“, које по изгледу претендује на улогу сличну „материји“ у физици, показује се ипак да се лако може уклонити тиме, како то чини Вунт, што га он признаје за суму извесног броја предетава, оно, према томе, по његову мишљењу, не може бити основом последњих, већ на против ·— јесте њихов продукат.

Много је теже изаћи на крај с другом околношћу — с теоријом примљивости (упечатака), то јест стварања представа. Вунт узима, ј (а за њим и многи психолози) да, пошто се одбије од реалне и Формалне садржине свести, у овој остаје још нешто — особита способност да се одређеним начином оцењује и бележи материјал који треба примити. На тај начин иза објекта свести, и дубље од њих, као да има у свести још нешто стално, истина не објекат, већ Функција или способност, ма ипак нечега психичког. При том пак појам о Функцији, чак психичкој, „без садржине“, појављује се као нешто недовршено и то представља неоспорно слабо место у Вунтовој теорији.

Из тога тешког положаја Вунт излази уводећи необично оштро умно и лотпуно доследно начело делатности (актуалности) наше свести. Да би дакле спасао своје начело примљивости, које, тобож, не зависи од објекта свести и у исто време да не призна постојање психичке материје, Вувт иде на компремис. „Објект психични“, вели он, „не постоји у оном смислу, како смо се ми навикли да то схватамо у свету материјалном; тајемае рзусјсае нема, али је сваки психички Факат појава, догађај, то јест нешто активно — процес, 2 не објекат. Способност упечатљивоести појављује се оним пеахичким сталним и неизменљивим нешто, оним сураготом психичне материје, који и чини праоснову целокупног пеихичнор живота“.

На тај начин Вунт ратујући енергично противу материјализма у психологији и не допуштајући у свету психичном ничега авалогног идеји материје, Фаталним начином дошао је до супротног пола, до начела динамичног, које он доследно изводи. Полазећи од идеје, да психичке појаве нису објекти, већ дејства, радње, он повлачи оштру · разлику међу карактером начела узрочности у свету материјалном и пеихичном. У првом оно има материјални карактер, у свери пеи-