Учитељ

=

ПСИХОЛОШКА АНАЛИЗА 431

хичној има оно, по његовом мишљењу, потпуно други, делатни (актуални карактер: основа пеихичне узрочности није објекат, већ радња догађај. Отуда нам он изводи као даљу последицу закључак, да узрочност у свету материјалном има квантитативни карактер услед преображаја материје у времену и простору; у свету пак пеихичком

узрочност је увек чисто квалитативна промена у процесу, која не зависи ни од времена ни од простора.

Све то хармоначно и доследно учење Вунтово о разлици у природи објеката психичних и материјалних, има ипак и слабих страна.

Да ли се збиља, увођењем појма о динамичном карактеру психичких објеката, решавају ева питања, и дали сена тај начин уклањају сви неспоразуми и споровиг Није вероватно, јер је динамичко начело увек тесно спојено с материјалним, које увек иде за првим. У томе се саглашавају сувремена Физика и философија. И сам Вунт у своме курсу ФилосоФије изриче такво гледиште. Материја је с узрочнопљу нераздвојно спојена. Последња (то јест свака радња) основана је ва променама. Снага је нераздвојна од материје, којој је она појава. Носиоцем енергије или внаге треба увек сматрати материју“, вели Вунт.

По томе одрицање од стране Вунта психичким појавама особине објекта и признање да су оне динимичког карактера, доводи нвизбежно на ову дилему: или психичне појаве немају самосталан карактер и собом представљају само једну страну другог нечег, што се скрива иза њих, тако исто као што појаве кретања увек имају у

својој основи објекат кретања — материју. Или ти пак свет свести, будући је завршен и независан од света материјалног, садржи оба елемента — и супстанционални и динамички, али први по свили каквих

било погодбама остаје за нас скривен. И једна и друга претпоставка,

подједнако садрже у себи хипотетички елеменат, какво о које стоји ван сфера познања.

У самој Физици реое се у последње доба враћање динамиизму, на проглашавање снаге (или енергије) за праоснову свих материјалних појава. Тај поглед, који је најјасније и најодлучније Формулисао Оствалд у својој познатој беседи, наишао је при свем том на озбиљна противљења. С разних страна било је указано на то, да је учење о динамичком начелу исто толико метафизично по својој суштини, као и садање учење о материји, с том разликом, што по-

следње стоји у неколико ближе ступњу људскога схватања, тачније представљања.

ж ж ж

Историја покушаја да се тачно и потпуно одреди идеја материје и епаге учи нас, да им појмови нису баш тако прости, као што