Учитељ

| НЕКОЛИКО ИСПРАВАКА 419 разумљивости у настави, као и развијања саморадње у ученика, те с тога је доиста и тражио што више наставе у питањима и одговорима и у тако званим „питањима за развијање“. Што се год управо могло развити из деце, то јест, до чега су год деца могла доћи сама послатрањем и вођењем наставничким (питањима), то им није требало казати #07060, сварено и апетраховано, него је ваљало развити. И ја не знам која рационална методика и данас може бити противна овоме, ако хоћемо да избегнемо старинско учење на памет и учење самим речима, и ако хоћемо да у деце развијамо моћ посматрања, мишљења и саморадњу. Али никако се не опомињем, да је г. Поповић забрањивао да се истиче „циљ“. Ми смо управо популарно учили (по Леру и Дитесу) нако ваља предавати, а тако звани „циљ“ и истицање или неистицање њетово унели су у нас доцније тако звани „Хербартовци“. Па, ишак, и ако није петицан „циљ“, опет су ондашња предавања, и његова (г. Џоповићева) и његових питомаца, ученика та. дање учитељске школе, била боља од доцнијих, када је у учитељској школи преовладала Хербартова школа, у којој је сва настава поцепана на „циљеве“, „срества“, „методе“ и.

„Формалне ступњеве“, у којима ученици никако не могу да се нађу. И мора се признати, да Је практична страна, 43 била много јача.

Г. Марковић чини г. Поновићу као своме наставнику тешку неправду, кад њему унисује у грех оне апсурдности неких предавања, којима се до краја часа није ни дошло до онога што је главно, или се само дошло до главне ствари. То ни г. Поповић није одобравао. Ни на једној критици он није похвалио такво предавање. Нека од тих предавања поменуо сам пја у мојој књизи “Најобичније грешке у настави“, али нисам кривио г, Поповића. Таких примера имао сам и сам у евојој наставничкој пракси и никад их нисам одобравао, као што сам то истакао за грешку и у поменутој својој књизи. Г. Марковић или није добро запамтио поједине примере, или их намерно изврђе и ствари увеличава,