Учитељ

ЕЊИЖЕВНОСТ 491

дела; као и признање и поштовање тог закона, ма и против воље, код најпокваренијих људи. |

Важност савести писац је такође врло лепо доказао тиме, што врло убедљиво и разложно износи: да би врло мало било грешника који би се за своје грехове кајали, да није савести, која их грижом и мучењем на поправку гони. На савести је основан религиозни, морални и друштвени живот, јер нас савест упућује Богу као законодавцу; она нам сведочи да постоји морални ред и закон — разлика између добрих и злих дела; савест је од великог уплива на друштвени живот људски, јер су најјачи стубови државе и највеће јем ство за њен опстанак врлине њених поглавара и поданика, које у човеку производи савест. Писац врло лепо наводи, да су: поштење, поверење, обећање, заклетва и т. д. тако потребни у животу, да без њих не би могло бити ни друштвеног живота, а све то има толико вредности, колико се признаје моћ и важност савести.

У одељку, који говори о разном стању савести, писац излаже, да савест вије у свију људи једнака и да каквоћа савести зависи од доба, разних прилика у животу, темперамента, јачине духа, од умног и религиозног образовања, па и од каквоће друштва у коме се човек креће. Види се, да писац располаже не само темељним психолошким знањем, но и богатим искуством из свакидашњег људског живота.

У одељку који говори о спољашњем или писаном моралном закону изложена је подела закона св. Писма: Закон Мојсијев или старозаветни закон и закоћ Христов ИЛМ Еванђелиски ", заветић, као и разлика између истих и надмоћност последњега над првим.

Црквени ч државни закон такође су лепо заступљени и потреба, њихова јасно исказана ·

Одломак „О слободној вољи“ прецизно је обрађен и изнесени јасни докази да човек заиста има слободну вољу. Побијајући теорију „детврминирства“ која учи да је човек потчињем механичким законима у свом моралном животу, као што је и у физиолошком, писац је врло лепо доказао, да је то учење погрешно, исто као и учење о судбини, јер онда неби ни сам И. Хр. остављао човеку слободу да ради шта хоће; онда би било илузорно размишљање пре учињеног дела, кајање за дела, похвала или покуда дела и "најзад, кад би та теорија била оправдана, непотребни би били закони и Божји и људКИ, јер дела неразумних. бића и без слободне воље не подлеже никаквом суду ви оцени (во се не казни смрћу кад прободе човека роом; а човек се казни што је убио човека, нарочито ако је то учинио # предумишљајем и слободно без притиска и наговора).