Учитељ

ПЕДАГОШКА ПИСМА 671

са евим другојачије изгледало, кад би се уживање у вожењу деци пружило ређе и то не без потребе! Како се блистају очице виротне деце од радости, кад им дође прилике да се на води или на суву провозају. Она се томе радују недељама. А већина деце богатих родитеља су у томе доста равнодушна, ралују се можда само, што ће том приликом добити какав колач или томе слично. На жалост ово што велим све је црпено из искуства. И у пркос љубави према својим ученицима у таквим приликама чезнем за оном сиромашном децом; која нису навикнута овим уживањима. — Дакле и овде треба да узвисимо дечје уживање тиме што им не ћемо врло често пружати прилику за вожење и не бег умора, а најмање пак смемо какву пешачку шетњу заменити возањем,; то је грех према деци не само у погледу на њихово тело, него и на дух. Деца се воде кроз свет, а не могу се нигде оријентирати. Учитељи, који из познавања домовине хоће да проуче земљопис свога места, пате много од такве несрећне деце. И ако су духовно са свим способна апак немају никаквога знања о месту. не познају улице и њихов

правац, не знају ни села, кроз која су пројурила — она нису створила никакву слику од околине. Она су се возила, али куда, докле, у ком правцу —- све је то за њих непознато. Љубав к угодности јесте страст. И у погледу угодности у кући, у послу и т. д. наше је доба превазишло раније доба. У што доба требало би с благодарношћу признати и могло би за човечанство бити спасоносно, кад би се одржавала равнотежа тиме, што би с друге стране била већа радљивост. Јер противност уживања, која рђаве последице тога уништава, јесте користан рад, продуктивност. Страсан човек у уживању ужива оно, што су други створили, а радљив човек ствара себи и другим радости. Ко се са свим или делимично ода пасивности, ко увек прима, а сам ништа не производи, с тим је пошло наопако, таквим човеком овлађује мртвило и мекуштво. С тога смо обавезни, да својој деци не