Учитељ

670 “ РАСПРАБЕ И ЧЛАНЦИ

гућно мање употребљавати та средства за саобраћај. Пре

кратког времена шетах са 920 мојих ученика пут оближњег села. Многи ми родитељи замераху, што се нисам железни-

_пом користио. „Та то стаје тако мало.“ веле ми. Ти добри љули мишљаху, да сам ја то ради штедње учинио. Уз пут

упитах моје ученике, да ли је когод већ био у том месту. „Ја! ја! ја!“ зајеча са свију страна као из једних уста. По неки беху већ 6- 8 пута. „А да ли је ко од Вас пешке ишао донде2г“, упитах за тим. Нико ништа не одговори. Ето доказа, за моје тврђење. Још један пример, да бих показао, како су се времена изменила. Раније кад од нашег града, па до најближега друга града, неколико часова удаљенога, још не беше железничке пруге, бејах ученик једног овдашњег завода. Једног дана замолих директора за новац за кола, да се одвезем до тог места. „Хоћеш да се возиш Зар не можеш то мало пута петке да пређеш2“ беше мало оштрији одговор мога тадањег васпитача, коме за то и дан-дани много дугујем. А коме би сада пало на ум, да пешке иде до тог места 7 Сада је са свим обрнуто. Деца се сажаљевају, ако би била приморана да пређу пешке какав пут од три или четири часа. Настало је наопако доба; док се деца све већим и већим напорима у учењу окивају за собу, дотле им се, у место употребе противне силе: много већег кретања у слободном ваздуху одузима све то тиме, што се возе, место пешке да иду тако, да се мало по мало тиме ствара незадовољство и неспособност за телесна напрезања, што је још сада много распрострањено, и што се све више и више и међу децом распрострањава. Ако се мисли, да ће томе, који не радо иде, учинити вожња какво задовољство — то је велика обмана. Баш ти замерају свачем. Час им влак не иде доста брзо, задржава се сувише често и дуго; за тим су им седишта неугодна, час им се друштво, с којим путују, не допада, зими им кола нису добро загрејана а лети им је грозна врућина, на кратко свему они нађу мане. И тако им путовање не бива задовољство, већ увек досада. А како би