Учитељ

678 | РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ ди могли продрети с истином, јер они морају издржати борбу са савременицима. Они знају, да ћеим потометво извесно одати признање, јер су убеђени у победу својих идеја. Њихов дубок поглед казује тим, да им околина не може били меродавна, пошто је својим умесним расуђивањем надмашују. Не сме се мислити, да је њихово частољубље затупело и изумрло; напротив, видели смо да они траже част у истини, и да њој служе; треба их дакле потпуно оделити од поменутих немарљиваца, јер с овима немају ничега заједничкога, па шта више, њихово частољубље тежи ка највишем и најполпунијем ступњу части. Па чак нас и религија учи да подражавамо овима, причајући нам о људима, који су за своју веру сносили омаловажавања и срамоту, потсмек и поругу, и који су за част и веру ишли чак и у смрт.

Али сви људи нису великани, не налазе се сви на највишим висинама човечјега ума, и с тога не треба од огромне масе средњих способности очекивати оно, што је оним херојима допуштено: да се не осврћу на суд своје околине, — и ако то треба пред сваким да лебди као идеал. Сем тога, деца још нису потпуно развијени характери, већ тек треба да добију темеља за чврст характер, иза то је са свим на своме месту упућивати их на то, да поштују суд меродавних лица, и да према овоме удешавају своје понашање. Сваки онај, који је долазио у додир стаквим људима, чије частољубље тек што се није смрзнуло, могао је посведневно посматрати, како је брзо греху и срамоти склон онај човек, који ништа не полаже на суд ваљазих људи. Шилеров „Разбојник због изгубљене части“ износи нам Ово на класичан начин. А противно овоме опавиће се да они, који свој рад управљају према правилима, која је друштво поставило, који налазе част у прилогођивању обичајима који већ постоје, бивају много јаче заштићавани од већих преступа, од злих дела, од тешких злочина. дар не хвали још Тацит моћ обичаја старих Германаца 2 Али чиме се појединац подвргава обичајима 2 Њега на то присиљава његово частољубље, које га доводи у зависан положај ка похвали мли негодовању његове околине. Можемо узети, да врлина има с тога тако силну моћ, што се ослања на частољубље, које од своје околине тражи и очекује рефлекс сопственога мишљења о себи. За велику масу оних, који се не дохватају највиших врхова људскога ума, који не умеју људству да покажу нове путове, за њих потпуно важи израз: Уох рорић, уох де! (Глас народа, глас Божји !) Наравно, са свим је друга ствар, да ли се могу оправдати пред судом моралности навике, које појединци стварају себи услед свога частољубља, а нарочито да ли се могу оправдати они погледи на част, који владају