Учитељ

У КОЛИКО И КАКО МОРА УЧИТЕЉ УТИЦАТИ ВА ДЕЧЈЕ ЧАСОЉУБЉЕ 679

у појединим друштвеним редовима, и да ли они не иду на супрот вишим захтевима морала; а то све долази у одељак о правилноме или погрешноме частољубљу ; с тога га нећемо расматрати на овоме месту, тде говоримо о томе, да ли се частољубље еме употребити при васпитању. Склоност, којом се свако приклања општем мишљењу из страха да та остали не презру, доказује колико је моћан чинилац частољубље, које треба само на згодан начин развити, па да има доброга успеха.

Наравно, само на згодан начин; свакако, то је скопчано с' опасностима, јер и развијање частољубља има својих граница.

6) Границе.

Ако св запитамо, у коликој се мери сме утицати на частољубље, сида ћемо према досадањим разлагањима одговарати Хербатом: „Главно је, да се славољубље не сме вештачки хранити, ала се такође ве сме угушивати природно и право частољубље,“ Без икаквога потовора треба признати могућност, да се услед изазивања частољубља могу појавити славољубље, гордост и сујета. Признање и похвала јесу символи унутрашње човечје вредности; у колико се васпитаник чешће обасипа похвалама и признањима. и нарочито при незнатнијим радовима, у толико ће се и више привикнути да тежи за, самим фимволом, да чезне само за похвалама, не полажући никакве вредности на услов тога — на изврсан рад. На тај ће начин постати влавољубље, место да буде частољубље, па ако се у њему та клица још боље рззвије, произаћи ће отуда и сујета и гордост. А већ смо торе изложили, да славољубље треба искорењивати, па чак и ако ка нечему доброму води. Шетеуег нема право када вели: „Подајте велавољубљу само нотпуно достојне предмете, и оно ће тада само онд захтевати, што је племенито, узвишено и добро.“ (Шетвуег, Стицав Аег Егдећипо тоа дезв Отфепећв, Ј, 8 138.). Славољубље треба одбадити чак и онда, када му је племенит циљ. С тога паметно васпитање неће никада помишљати на то, да се њиме служи у своме раду. Наравно мора се нризнати, да се помоћу њега могу постићи ванредни ресултати на пољу разума. Ттоблепдфогј језуите и Филантроти падоше у погрешку развијајући славољубље сигурно за то,. што хтедоше да постигну што је могуће више на пољу науке. Код "Тговлепдог! и морапо је славољубље ступити у службу класичне латинштине; језуите га потхрањиваху из сличних узрока, али у исто доба хтедоше е помоћу њега да начине своје ученике слепим оруђем у рукама њихових старијих; Филантропима је морало славољубље поред осталога да послужи за сјајна испитивања; свуда је био главни узрок

43%