Учитељ

"690 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

6) Подесна средства

Са частољубљем је у тесноме сродству и стидљивост, која. се чојављује већ у најранијој младости. Дете св још за времена, посматрајући старије, учи шта пристоји а шта не пристоји, шта ваа, а шта не ваља, шта се допада а шта испуњава човека, одвратношћу. Заједно са том стидљивошћу мора се будити и изоштрати појам тога, шта причињава срамоту. Тиме ће се дете навићи да не ради ништа што би одударало од доброга тона, и да се прилагоди мишљењу и понашаљу своје окодине, Прво се обелодањује частољубље од у гнушању од тога, да га учитељ пред другима изружи, да му довикне једно: „Срам те било!“ Пошто се дакле код детета, показује частољубље прво као осећај стида, то је онда наставникова дужност, да научи дете да се гнуша свега што је недостојно, да га брижљиво сачува од додира са, пороком, па и акбд би оно неким случајем дошло негде ес тиму додир, онда га треба описати детету као нешто, што је достојно презрења, и означити га као порок. Али само назначавање није довољно, већ дете треба да примети ту одвратност, коју осећа његов учитељ, и која св показује у нагласку и "изговору, у изразу лица и покретима. Ако је дете приметило, да се његов наставник или отац, мајка или учитељ тнушају од нечега, он„да ће се у њему појавити гнушање од тога истога поступка, и воља ће му бити на то упрзвљена, да тако што не чини. Неговање остидљивости, тога најпримитивнијега облика частољубља, изоштавање појма о томе, да ли је што достојно или недостојно — све је "то дужност најранијега, дакле кућевнога васпитања. И према томе у каквом су жалосноме положају она многа, многа, деца, која своје васпитање добивају у кући, која у томе погледу није часна! Колико. шута чују те нежне уши речи, које трују; колико пута виде те невине очи поступке и радове, којих се треба стидета! А у колико то мора горе бити, ако то чине сами њихови родитељи! Ако се ови за„бављају причајући о гадним делима, која су други починили, као да је то каква весела прича, ако из сваке такве речи не провирује гнушање:; зар се онда треба чудити, ако деца не нађу ничега недостој- 4 нога у гнусним делима, у нехаратрерноме понашању» Колико ће пак бити јаче уништена стидљивоет у деци, ако се родитељи без икаквога стида, понашају како не треба, о томе не треба нарочито ни говорити! У таквоме ће случају школа једва моћи успети у томе, да нанова изазове стидљивост, па с тим ичастољубље; па ако учитељ у томе и успе, да наново изазове стидљивост, дете ће ипак доћи у врло незгодан положај, јер ће бити приморано да изгуби поштовање према евојим родитељима, које би требало да воли и поштује, и почеће их ову-