Учитељ

У КОЛИКО И КАКО МОРА УЧИТЕЉ УГИЦАТИ НА ДЕЧИЈЕ ЧАСТОЉУБЉЕ 691 ђивати због њиховога понашања. Према томе се не треба чудити, ако школа не буде у стању да изазове у деци осећај стида, кад кућа затрпава пут, који води томе циљу. Погледајте само наше радевичке породице, где је повише њих збијено у малом и скученом простору, те родитељи и крај најбоље воље нису у стању да сачувају своју децу од тога, да им се не позледи стидљивост.

Али ако се угуши стидљивост, угушиће се и частољубље.

Да бисмо с помоћу етилљивости изазвали частољубље, треба, да осрамотимо нашега ђака, ако учини што год, што не ваља. Ну "тада се не сме употребити одмах највећа мера казне; не треба убијати сваку бубицу, нити топовима, гађати мушице. Ако није довољан оштар поглед или прећење главом, тек снда се сме употребити једно оштро: „Срам те било!“ А ако се и тиме не поправи, онда се тек могу употребити јача средства, као: укор пред целим разредом, -стајањем ван клупе или удаљење из разреда. Исто је тако врло згодко и од ванреднога утицаја то средство, да се ученик који чешће треши и на кога не утичу слабије казне, искључи из неке екскурзије, или да му се не допусти да учествује у некој свечаности, и да му се та забрана саопшти пред свима његовим друговима, Срами јавни укор, којом се исказало незадовољство са његовим понашањем мли његовим учењем, изазваће у детињој души неку нелагодност; оно ће осећати да је гурнуто испод оне тачке изнад које би радо било, и тада ће се заверити, да се никада више неће изложити таквој порузи. Његово самољубље осећа притисак, којега се гнуша; у њему се тренутно појављује сазнање, да у друштву не вреди ништа, и — частољубље је оживело! Али се јако треба чувати, да се та средства сувише често не употребљују, јер ће иначе отупети осећај срама, и ученик ће постати равнодушан према њему; тај смо «случај већ горе поменули као штетан по васпитање. Али ако ее појави стид од самога себе услед неке учињене погрешке, тада га, не треба изазивати још и на вештачки начин; „шта више, чезто је корисније, ако деца примете да их нарочито нисмо хтели изложити сраму,“ вели Хтешеу ег. Исто таке треба бити нарочито опрезан у употреби јачих средстава за кажњавање: као искључење ученика са вежбе или са какве свечаности, јер ништа, горе не може дирнути ученика од таквога понижења, које по његовоме мишљењу не стоји ни у каквом односу према његовој погрешци. Ако се паку њему угнезди мишљење. да му се у неким стварима чини неправда, онда ће га понижење чинити све више и више неосетљивијим. С тога се ни у колико не може одобрита то, што очеви и матере у најобичнијој прилици, приликом сваке посете, која им се чини, дозива-