Учитељ

У КОЛИКО И КАКО МОРА УЧИТЕЉ УТИЦАТИ НА ДЕЧИЈЕ ЧАСТОЉУБЉЕ 692%

своју важност. И ако је не само слободно већ и потребно да покуда чешће падне у облику пребацивања или укора, ипак ни у гневу не треба пеовке да обесвете уста учитељева. Гадне речи не понижавају само онога, коме су упућене, већ и онога, ко их употребљава; а тога их учитељ никако не сме употребљавати. До душе, смеју се употребити изрази: лен, непристојан или нечист, али ни најпокваренијем ученику не треба давати имена, која су узета из животињскога царства, или су позајмљене из злочиначке термилологије. Ако и најмања варница частољубља у њему још тиња, она ће извесно таквим поступком бити са свим утуљена. С тога понављамо још једном: Куди, али не грди!

Као последње од оних средстава, која помоћу слабијега или јачега моралнога удара утичу на частољубље, да би га потстакдо или пробудило, треба сматрати казну, пред којом обично долази претња. Тиме не мислимо рећи, да за сваком претњом мора доћи казна; не, јер ако је сама претња довољна да сапува дете од неке глупости, онда се треба тиме задовољити, и не треба приступати казни. А већ смо и навели, како и њен најтежи облик, телесна казна, може затупети частољубље. И при казни треба постепено ићи напред; не треба употребљавати јачу, док нисмо покушали хоћемо ли што учинити слабијом мером; „не треба одвећ рано испалити све меткове, нити резерву што пре слати у окршај. Не треба, пак, нарочито доказивати, да казна исто тако као и пребацивање и укор, при зтодној употреби благотворно утиче на характер, развајајући частољубљеУченик стане желети, да се отресе тога непријатнога стања, у које га доводи казна; он жели да га опет више цене. А чим се та жеља, породи у њему, то онда значи, да му се и частољубље пробудило,

Али похвала је куд и камо подеснија за развијање частољубља. него ли покуда, укор и казна. Дете жели да добије похвалу за сваки свој рад од онога, који је надлежан да оцени тај рад. Том се жељом носе сва деца, и с тога се учитељ не треба да уздржава од хваљења. Горе смо већ расматради, да ли у опште треба частољубље стављати у службу васпитања, и извели смо, какав св душевни процес развије у детету, када га похвале. С тога треба сматрати 32 неопростиви педагошки грех, ако учитељ истиче на ученику и њетовим радовима само оно, што је погрешно, а на добро и не обраћа: пажњу. Већ и у научној критици не би се могао одбранити такав поступак, кад би критичар напрегао сву пажњу да пронађе само слаба места у делу, те да би могао изрећи што неповољнији суд о писцу, не обраћајући никакву пажњу на оно, што је у томе лелу заиста добро; у толико је пак неумесније, ако се такво оцењивање упо-

УЧИТЕЉ 44