Учитељ

70

с њим своје блаженство. На крају крајева он није могао издржати, скочко је и покривајући све гласове својим пискавим тенором, подвикнуо је: = Господо!Дозволите мени да говорим! Песе! На све ваше речи ја могу једно рећи: фабрична администрација неће остати у дужности Теодора Лукића!... Сви су се забезекнули. Сисоев баци поглед на ружичасто лице Немца. - — Ми умемо ценити — продужавао је Брун, начинивши лице важним и спустивши глас. — На све ваше речи, ја сам дужан рећи | вам, да ће... породица Теодора Лукића бити обезбеђена и да ј на тај циљ пре месец дана положен у банци капитал. 5 Сисоев је љубопктљиво погледао на Немца, на другове, као да је био у недоумици: зашто ће бити обезбеђена породица а не он сам» И ту на свима лицима, по свима непомичним, управљеним на њега, погледима, он је прочитао несимпатије већ сажаљење, које он није могао. трпети, а нешто га друго обузе, нешто меко, нежно и у исто време у вишем степену злокобно, налик на страшну. истину, нешто тако, да је у једном тренутку напунило његово тело хладноћом а душу нексказаним очајањем. · - С бледим, покривеним лицем, он је наједаред скочио и ухва_тио се за главу. Четврт минута стајао је тако, с ужасом гледајући преда-се у једну тачку, као да је видео пред собом ту блиску смрт, о којој је говорио Брун, по том је сео и заплакао се, — Идеалу!... Шта је с вама7... слушао је он узбуђене гласове. = Воде! Напијте се воде!... - а ___ Није прошло много времена и учитељ се умирио, али већ пређашњи живот не поврати се у друштву. Обед се свршио у. суморном ћутању и много раније него прошлих година. > Дошавши кући Сисовев пре свега загледао је у огледало. — Заиста, бадава сам ја тамо говорио! — мислио је он, гле дајући на своје очи са тамним круговима и опалим јагодицама. "Данас је у мене цвет лица много бољи но јуче. У мене је мало-. крвност и катар желудца, а кашаљ је код мене желудачни. | Умиривши се тиме, он се полако свуче, и дуго је чистио. четком своје црно одело, по том га је брижљиво сложио и затво рио у орман. =: Е По том он је пришао столу, где је лежала хрпа ученичких задатака и изабрав свеску Бабкина, сео је и погрузио се у посма "трању лепог дечјег писања.., 5 ; У то време, док је он разгледао диктанд својих ученика, у "суседној соби седео је срески лекар и шапатом говорио његово · жени, да није требало пустити на обед човека, коме је остало да“ живи, по свима изгледема, неколико недеља. о Ц

Марко Крстић.