Учитељ

207

нули с пута, али убрзо познаше да пута нигде нема, да не знају ни сами где су и да не знају куда ће и на коју страну. Ваљало им је сад онако мокрим и озеблим стајати у блату, на хладном ветру и вејавици, и чекати да се раздани па да се крећу даље. Очевидно је да су за лађу одоцнили, јер до сванућа требало је да | су уграбили бар до главног друма, а њих ће зора затећи још у сеоским барама. Зима и ветар све више одољевају. Учитељ подигао јаку од зимско-летњег капута и таба[ући ногама у блату и грчећи се проба да се мало загреје и задржи топлоте. Чисто му је жао и оног топлог даха својега, јер осећа да му тело све више дрхће од зиме. Скочањеним рукама придржава каљави шешир на глави, јер ако га ветар дигне неће га моћи у мраку ни наћи. Обзире се и пита мајку како јој је, а јадна старица згучена у старом огртачу одговара цвокотом зуби.

И њему за тренутак сада пролазе кроз главу успомене из његовог детињства — из времена када се није овако мучио. Сећа се оца, који беше човек приличног стана, па после пострада и умре. Сећа се срећних дана безбрижног детињства. Излази му пред очи мала кућица, гњездо његово, у сенци столетних дрвета у Т. (ећа се оног идилског срећног живота.

Па све то би и прође. Осташе само успомене на то срећно минуло доба, а у садашњости јадан и бедан живот — за њега сувише тежак. — А ветар све више одољева, све бешње и бешње вијуче преко пусте незаклоњене равнице, и он осећа да не може до зоре овако издржати. Да му није мајке, заждио би у ову тамну ноћ, ишао би, бегао би од живота, од људи, од стварности, да га нестане, да га нема, — али овако нема куд.

Напослетку предложи Спасојку, да оставе ствари и кола у овом мраку и да траже гдегод склоништа да се огреју.

Пипајући посрћући по блату, закачујући се по трњу и боци, пођоше сви напред. У скоро им се у близини указа при земљи мала слабачка светлост. Похиташе тамо сви и дођоше до мале колебице — земунице.

— Хеј, пријитељу, отвори! викнуше на вратима.

— 'Ајде улазите, 'ајде! одазва се равнодушан глас нзнутра.

Уђоше у сниску малу колебу. Слаби пламичак од ватрице, која у пухцу догрејаваше, осветљаваше, слабачком светлошћу ову јазбину: У једном крају седи човек у банатском оделу, зарасто у коси