Учитељ

471

слово и сваки потез. Јер свака аљкавост и немарност љуто ће се осветити и учитељу и самој деци.

Припрема за писање мора ићи упоред с припремом за чштање. Ужасна је погрешка у писању, ако се пре, него што се изуче све помоћне и претходне црте за дотично слово, пређе на писање самог слова. Можда ће неком изгледати, да се потпуном припремом за писање одржава и успорава право учење писања, али нека учитељи слободно буду уверени, да ће деца после правилне припреме два пута брже и лешше писати, него кад би писање почињали без потребне и потпуне спреме. -

Када се пређе на писање слова, дреба их одмах писати потпуна и по облику и по изгледу т. ј. не сме се од једног посла правити два: најпре учити да пишу само главни облик, па онда дебље и тање црте у слову. Нарочито је то погрешно због тога, што деца већ науче писати на један начин и онда их понова треба одучавати од извесних појединости и учити нечем новом. „Навика је једна мука, а одвика две.“ <

Ма да ја сматрам, да се правилно теоријско мишљење увек може да сведе на праксу, ипак, све изнесено досад, није само моје теоријско мишљење, већ ме и искуство уверило, да се у првом разреду деца могу научити, да свако слово пишу лепо и добро; можда с мало више труда учитељског, али уверен сам да могу. У даљим разредима може доћи само већа извежбаност у писању и већи укус у облику слова и ништа више.

Напослетку сматрам још као веома важну околност напоменути, да сасвим треба избацити таблице и оне тврде · писаљке -— „легиштере“. Та средства за прво писање не само да нису никаква помоћна средства и олакшица у првом писању, као што по неки мисле, већ су то праве будалаштине, које систематски кваре деци руку и унакажују право писање. Пре свега деца неће никада доцније писати по таблицама, зидовима, даскама и уошште тврдим предметима, · на каквим она уче у самом почетку. Дакле нема ни практичке вредности. Даље, деци код које су мишићи руке и. прстију тако нежни и осетљиви, силним напрезањем, притискивањем на таблици за две три године, а нарочито прве