Учитељ

500

библиотеку, а ову поделити на делове (среске библиотеке), којима ће руковати по један учитељ. Школеки надзорник има да води главни списак и ностиче учитеље на прилежну употребу књига. Чланови би на име улога имали плаћати од прилике по један динар годишње. ·

Даље, наозорник треба да уреди педагошке читаоничке кругове, у којима би били заступљени педагошки листови. У томе послу треба да утиче саветом, а не присиљавањем, пошто се не сме са зрелим људима поступати као с децом. Сваки би учитељ требао да чита бар један стручан лист, ако не би желео да буде одвојен из заједнице.

Млађи пак учитељи, док не положе испит за сталне, морали би свака, 2—8 месеца подносити школском надзорнику већу писмену расправу из равних области педагогије, књижевности или које научне гране. Надзорник доноси свој суд узмено или писмено. На путу по округу треба годишње он да проведе око 150 дана, утичући речју, пером, духом и срцем.

Само име шеколски надзортик, Полаку се недопада, јер потсећа на полицијску службу. Лепше је име зиколски саветник, пошто тежиште његова, рада лежи у саветовању и потпомагању речју и примером.

Јагодина Крста Јонић, учитељ.

Школска правила у Ивердону. Ивердон је место у Швајцарској, где је, као што је већ познато, развио свој велики рад за школу и човечанство, велики педагог и филантроп Хенрше Песталоције. У његово доба, беше ту на Невшателеком језеру старински замак, окружен сељачким кућерцима, и грађевинама. Сад је Ивердон чист и леп град, истина само са осам хиљада становника, али са широко развијеним погодбама градског живота. Град још има три књижаре, богату градску библиотеку и до хиљаду пет стотина ђака у варошким народним школама.

Од успомена најзнатнији је споменик Песталоцијев са тужним и дирљивим цитатом из његове Автобиографије: „Сам сам осивео жао сирома, да биг сиромалине научио да осиве као људи.“

Замак Ивердонски веома је старо четвороугално здање, са округлим, масивним кулама на угловима. Овај је замак у своје време био дат Песталоцију на расположење за његову школу. Он је већ давно удешен по новом плану за градске народне школе, које су сад све смештене у томе здању. Живих и примерних успомена, које би нас пренели у доба пређашњег института, нема много.

Па ипак у тим школама и одајама новог обрасца још живи дух Песталоцијев, и то како у Ивердону, тако и у свима народним школама Водуанског Кантона. У сваком разреду поменутих школа падају у очи велике таблице, обешене тако на видном месту, да се са сваког краја разреда могу читати: „Школска правила“ („Веглез | Есоје«). Доста је само један летимичан поглед, па да се човек увери, да су ова правила изашла из руку ученика великог наставника Песталоција. Она су елементарно проста; редактована су с наивношћу, необичном за професионалног педагога, И кад се човек у дуби у ова правила читајући их, опазиће, да у њима има нешто веома. значајно, у простоти својој врло потребно и морално. И нехотице помишљам како је ово све добро, и онда