Учитељ
208
чађавог, димљивог жишка у сеоској уџерици, он седи на малој“ троножној столици — окружен гомилом поцепаних сељака — и јасно и разговетно, као јеванђелску поуку, чита им мисли и поруке народних пријатеља.
А доцкан, у глуво доба ноћи, дрхтећи од зиме, посрћући и клизајући се по блату и мраку, он се враћа својој усамљеној школи уверен, да је своју дужност испунио.
На избору се његова општина показала најсјајније — најбоље у срезу.
Капетан је знао да је то прст учитељев.
Једна шифрована депеша била је довољна и он је опет путовао у једно забачено село на другом крају тога округа, куда је за казну премештен, а тад му и суђено би да оплаче и смрт материну, коју патње и трзавице у гроб отераше. И тамо где је дошао дочекаше га сумњиво, као прогнаника, и он горчину и јед поче осећати од првог дана.
Али већ и душа његова зажеле промене. Борба, која га беше већ толико година занела и свега прогутала и стала га толико горких искушења и мука, поче уступати место нечему другом.
Природа је почела тражити своје. И у њему почеше оживљавати нови осећаји, који га почеше сагоревати исто онако као и они, који се јављаху у њему, кад је први пут почео одушевљавати се слободом. -
Ти осећаји, то су били снови о срећи домаћој, о љубави и оном блаженству које човеку ствара жена коју воли. 5
Често је те снове у самоћи својој премишљао.
- И седећи кад-кад крај отвореног прозора у старој опалој сеоској школи, посматрао је често у даљини зелене хумове на које се тамо далеко спушта плави свод небесни.
Лето је. Са плавог, ведрог свода небесног греје жарко летње сунце, у селу мир и тишина нигде живе душе, људи се разишли из села по раду у пољу; а крај прозора своје школе седи усамљен сеоски учитељ, седи и размишља у овом вечном миру и тишини.
Поглед му блуди тамо далеко преко зелених поља и уставља се —
на пространом брежуљку на коме се поносно диже стари Храсш. Сам усамљен стоји он на томе брегу и некако сетно баца велику сенку своју по пшеници. Као да је ту затишје и место, где вечито _ царује идилска самоћа, срећа и тишина, за које људи не знају.