Учитељ

739 како сам досада познавао г. Ср. Пашића, пре од њега очекивао нешто сасвим друго, — да сам очекивао, да ће се он џиновеком снагом ухватити по стотину пута у коштац и са Министарством, п са јавношћу, пе појединцима од утицаја, да ће се упети, те п разговором, и пером, и јавним предавањима заталасати јавно мњење, да ће уверити овај Неверни свет, како Женска Учитељска Школа заслужује да се сви-зању заузму, те да за њене зграде жртвује држава бар онолико, колико поједини окрузи жртвују за подизање велелепних зграда за своја над-

лештва, да св за издржавање ове школе мора жртвовати бар онолико колико се троши и за друге школе, итд. итд.

Према оваквом свом очекивању од г. Ср. Пашића наравно да ми горња његова изјава, о премештању Женске Учитељске Школе из Београда у Јагодину, мора изгледати малодушна. |

Али је његов горњи предлог несумњиво и неразборит п полутански,

Полутански је, што се овом мером не би злу помогло из основа, већ би се само улинила размена: једно би се зло поправило, а друго би се створило, по мом нахођењу, још горе. То би било, наравно, само једно полутанство више, а никако коренито поправљање.

Неразборит ми, пак, пзгледа овакав предлог стога, што се њиме иде у општу нашу погрешку, да се руши оно што имамо, те да би се санћим подигло нешто чега немамо.

Наша се сва полштика, од више децевија, канда и састоји поглавито у ономе: „Бриши, па спочетка!“ Ми само рушимо створено, па непрестано почињемо спочетка, никада не продужујући, н никада ништа не завршујући. А може ли се такав рад назвати разборитим и рећи да он води добру: То вечито „спочетка“ више ће нас, чини ми се, упропастити но све друго.

И горњи предлог г. Ср. Пашића иде на овај исти калуп. Мени овде излази пред очи овај ред мисли: У Јагодини је нешто створено, што се показало као добро, хајд, ако се могне, да то отмемо за нас!.. А зар то не би било у ствари Рушење нечега што постоји, те да се отпочне нешто што тек треба да будег

Наравно, да би тако било много лакше, него запети, те с муком и трудом створити нешто изнова — јер је стварање врло, врло тегобно, то ја добро знам, п смем свакоме рећи отворено да знам!

Не могу, а да овде не додирнем и сличан рад једног другог човека, који је на месту, са којега би могао много учинити за бољитак наших учитељских школа, кад би имао шире срце и дубље погледе, и кад не би и он био заражен општом струјом рушења готовога, да би се подигло нешто друго — ово тим пре не могу оставити недодирнуто, што није искључена могућност, да је + Ср Ма“ шић, баш од њега добио пи ову „идеју“. -

Тај је господин, например, узео на себе заиста племенит задатак, да помаже развитак Алексиначке учитељске школе. Али он то, нажалост, не чини и на племенит начин, како би требало. Он не улаже сав свој утицај и рад на то, да се и она школа уреди како ваља, него тежи да ону подигне на рачун ове већ подигнуте — управо рушећи ову да подигне ону. А сада, кад није успео ни ону подићи ни ову срушити, прича он, како су интернати уопште незгодни, јер су скупи — као да се што добро може добити џабе! —, како један ученик у интернату стаје баснословно много новаца, товарећи им на рачун све