Учитељ

216

"вору, помоћу извора одузима се земљиште, а на његово место долази здрава реалност. ;

К овим користима, које се очекују од употребе извора за образовање интелекта, придружују се и друге, чија вредност није мања. Ма како да је корисно јасно знање, опет оно не представља крајни циљ историске наставе. Циљ је виши, а то — образовање моралног карактера. За образовање осећања и воље у ученика од вредности су извори, који допуштају да ученик погледа у душу писца: шта се у њој догађа. Такви су извори: писма, дневници, поетички састави и др. Јесу ли ови писани споменици, које деца читају, израз топлих осећања и могу ли да изазову у дечјим срцима одјек, то ће она пратити живот тих личности не само интелектом, него ће се у њиховој унутрашњости створити осећања и загрејати за њихове мисли и њихов рад. Греба увек имати на уму, да је топлота осепања снага, која покреће и наш мисаони круг. Како дете саосећа беду сиротиње раје, како се одушевљава делима јунака! Само треба проверити истинитост извора. У њима не сме бити ни верске нетрпљивости нити других тенденција, које су противне васпитаном циљу. |

Веома је велика важност извора и у обради културне

историје. Досадашња историјска настава већином износи ратовања народа (клања и убиства), али то није искључиви · задатак њен. Историјска настава треба да обухвати целокупни живот народни: умни, морални, естетички, и привредни. Приповетке, романи и други производи лепе књижевности често веома јасно износе живот и карактер прошлих времена а тако исто обичаји, мисли и идеје, само то треба предходно обрадити. За тим у скоро сваком граду имена улица, поједине старе грађевине -и др. јесу тако рећи окамењена историја и могу, уз објашњење, веома очигледно да представе давно протекла времена. Остале користи, ради којих се извори препоручују, _ односе се на саму примену, на метод у настави. Како извори не пружају готово градиво из кога би а пели историска знања, већ су ови остављени, као што ћемо даље напоменути, да их сами читају, о је употреба извора у сагласности с начелом саморадње. Правило, да се детету не даје ништа готово што може оно само сазнати,