Учитељ

218

Ђавности, па одабрати оно, што деца с објашњењем могу разумети, како по облику тако и по садржини. Изворно градиво ваља свести на минимум, изнети само оно што је карактеристично, типско, ради објашњења појединих историских појмова. Као што тражи Песталоције и овде треба обратити највећу пажњу на самог ученика и према њему удешавати градиво да би му било разумљиво. Стога ће се извор негде скратити, негде превести на данашњи језик итд.

Односно приговора, да се за обраду изворног градива нема времена, има се рећи, да у народној школи треба избегавати системе, пошто ученици не могу све знати, нити је пак то потребно. Правило је: мало, или шемељно, а не од свачега по мало. Колико има ствари, које ми не знамо, па ипак од тога немамо никакве штете, јер су то ствари од мале вредности. При обради извора добија сеу времену и отуда, што се помоћу њих предавања из историје боље памте и учитељ нема потребе за многа понављања чији је циљ да сачувају ученика од заборава. Потпуности у историји не може ни бити, јер. ко ће запамтити сваки догађај, године и имена» Учитељ треба мудрим скраћивањем да да више места ономе што је од вредности, да "истиче карактеристично и око тога да се забави. Извори треба наставу да оживе и градиво пластично да представе. (Они немају за циљ да замене и учине учитељеве речи са свим излишним, него да допуне и оживе наставу.

Пошто читанка има да допуни и оживи наставу, то је згодно да неки изворни чланци уђу у читанку. Само треба знати, да ти чланпи не смеју износити оно што има у уџбенику историје; на против, градиво треба да буде такво и својом садржином и својим обликом, како ће ученици научити оно, што уџбеник и учитељева реч не могу дати. Ни у ком случају то не смеју бити мршава и гола набрајања историских факата. Ми

Најбоље је пак приредити искључиво историјску читанку од самих изворних чланака, пошто она права читанка не би могла више од десет чланака да узме, јер мора поред историје још потпомагати и остале наставне предмете: религију, матерњи језик земљопис и познавање природе.