Учитељ

365

замерке. Он се пита: „Зар свештеник или ђакон може свештенике рукополагати и освећивати св. миро» — Он, као што се види, своди апостолски посао само на право посвећења. Он не зна да је Христос, шаљући апостоле на посао рекао: „да иду да уче све народе, да их крсте, и да врше све заповести његове (Мат. 28, 199), — да уче, да свештенодејствују и да управљају црквом. Апостолски посао према овоме био је, а и сада је, тројак: учитељски, свештенослужитељски и пастирски. Ђаконски је чин најмлађи и ђакони уче, они уче при вршењу св. тајни и заповести Христових, они дакле врше и суделују у оном послу, који је некад био апостолски. Кад би г. Никетић знао: кад су и зашто постали први ђакони; кад би он био посвећен у то колику је и какву услугу учинио хришћанству архиђакон Стеван (Дела 6, 9) и Филип (Дела 8,) па и доцније св. Атанасије и многи, многи други, доцнији ђакони, он неби негирао тако плодотворан апостолски рад њихов, па ма 0 тој ствари и не замерио надзорнику ништа.

Г. Никетић, који, како сам вели, „не претендује и то у великој мери на дрскост и цинизам баш у сфери богословља. Он аподиктички тврди да пре константино пољскога символа није постојао никакав символ, а ја сам написао у уџбенику „да су још Христови апостоли изложили кратко Христову веру. па су тој вери учили хришћане“. Написао сам да се кратко изложена вера Христова зове символ, да је садашњи символ постао тек у ЈУ веку оваков кака је данас. |

Није чудо што г. Никетић, пензионисани „виши“ учитељ, не зна ништа о символима пре 4 века — пре никејо-константинопољског симвоља, али је преко сваке мере чудно да то специјално питање о символима г. Никетић додирује на свој начин и без потребе и да на крају тврди. да хришћанска црква не зна за ону кратку религијску формулу, којом су се апостоли руководили приликом обраћања људи ка Христу. Тога лајика и циника не треба упућивати ни на Иринеја (аду. Наетез [. 20) ни на Тертулијана (Пе Ртезетре. с. 37) ни на друге св. оце и чувене научаре и капацитете, него просто на то да каже: постоји ли под небом и најмање друштво, које не зна за што постоји и које нема својих правила и статута каквим би друштвом он желео представити прво хришћанско друштво. Нека г. Никетић прочита још једном прве говоре апостолске у „Делима апостолским“; нека размисли шта значе речи: проповедавши јеванђеље граду ономе и научивши многе... многи који слушаху вероваху и крстише се...“ па нека да себи рачуна о томе: