Учитељ

459 БЕСЕДА

ПРИВРЕМЕНОГА УПРАВИТЕЉА Ж. УЧИТ. ШКОЛЕ У БЕОГРАДУ НА РАСТАНКУ СА СВРШЕНИМ УЧЕНИЦИМА |. КОЛА

Драге ученице,

Дочекасмо, Богу хвала, да се на свршетку шестогодишњега живота Ж. Учит. Школе и четворогодишњега заједничкога рада с вашим колом ученица опет видимо сви скупа. И ако ова два периода: један од шест, а други од четири године нису велики, не могу се, за наше прилике, назвати ни маленима. За то време наша је школа променила два наставника и једну наставницу, а изгубила десет ученица, од којих су три умрле као учитељице, а седам као ученице. И на овом месту да кажемо умрлима: Бог да их прости! Рекох да је наша школа за време својега трајања од шест година имала незнатне измене у наставничком особљу, и напоменуо сам да је то за наше прилике утешна појава. Одмах ћу објаснити: зашто помињем ше наше прилике. Зато што су оне за школу биле често убиствене. Бивало је да због тих наших прилика једна школа промени само за једну годину по неколико учитеља, а један учитељ по неколико школа. Па ипак није мали број учитеља и учитељица, који су тим тегобама одолевали, и свој узвишени задатак вршили са жаром апостолског одушевљења. Кад наше учитељство добије потпуну историју својега живота и рада, многа ће њихова имена бити увршћена у редове узоритих прегалапа за просвећивање нашега народа.

При отварању наше школе, ја сам у име ваших наставника и наставница, с овога места, поздравио добродошлицом ваше најстарије другарице, прво коло наших ученица, и запитао их: да ли ће, лакога срца, оставити, после свршенога школовања, шаренило и угодности престо_ничкога живота, па се с љубављу према српској деци упутити у далека села, по гудурама наше отаџбине. Оне су на то питање одговориле после три године, када су ступиле у своје школе. Одзиви о њиховој преданости наставничкој служби, као што знате, повољни су. Чуле сте како је једна од њих, одмах у почетку својега рада, набавила, од своје