Учитељ

906

се прича, да је неко убио а неко покрао некога, па су за та зла платили њихови синови ни криви ни дужни. То је тачно но „света освета“ и по веровању, да ће промисао о свему бригу водити, да ником не остане дуг не враћен. Но то није по хришћанском моралу: „Ко тебе каменом — ти њега хлебом“. А зар се баш нађе Св. Сава да допусти коњанику убити правога проејака2! Ова. је прича мале вредности. — Не може се знати ни циљ причама „Куповао наочаре да зна читати“ (120) и „Замипо неће све да слуша човека:“ (127.. Прва износи нечију глупост (што је већ урадила „Невоља“) да мисли е читају наочари а не очи; а у другој се казује, како је пека несрећна баба хтела да је дрво носи кући, јер су онда све ствари без поговора слушале човека, а нека се буква. узјогупила и одрекла послушност, и још наморала бабу да носи букву. Народна машта у дугим зимским ноћима могла је свему наћи некога узрока, и да се забавља, али овде ово народно маштање нема смисла, јер ће пзазвати мржњу према баби а од некога несташка и јазичника п псовку. Сироте бабе криве за буве, ваши, за тешко гајене деце, па ето и за овај мучни терет и рад! Најпосле, да пије ово мало из џехнета2 Да ли овде има морала и поуке% — „Краљ Тројан“ (170.) као причање и нар. веровање има смисла. Али паравоученије: „Доброта која сеје, много је јача и дужа од силе, која и планине Покреће“, нема везе са причом о Тројану, који град подиже, и о детету, које жир сади, јер су онп обоје добро учипили, и треба да су оба заслужни. Луг Китог није одржан због детиње доброте, него због живога дрвља, а град Тројанов није пропао због његовог зла, него што је зуб времена чинио своје, а живи га пису чували. Ув то не слаже се: „Тројан се дигне на крајљи западни вис планине Цера, на Видојевицу, и ту почне да гради тврди град...“ (стр. 170.) са: „Вида се устави на планини Видојевици, где савида велики град...“ стр. 169.), пошто је тре_ бало остати при једном од овога двога. — „О Марку Жраљевићу“ (242. и „Милош Обилић“ (241. јесу причања о њима која су лепа за гимназије, као што је и узет овај исти чланак о Милошу у гимн. читанку Шевића и Пашшћа. Ови чланци не карактеришу ове јунаке у правој боји њиховој, и не дају о њима ни историјског ни моралног знања, нити какве поуке; објашњава, се презиме Обилић, и прича. се о ономе шта о Марку народ прича, а то нису „покупљени моменти, који утичу непосредно на срцем вољу дечју“, као што рекоше г. г. званични референти ове читанке. — „Херцеговац и Краљевић Марко“ (244) — ружна слика