Учитељ

952

осталу браћу осудити. Рувим је радио по идеји унутрашње слободе, -— па ипак није био без мане. Он није имао потребне вољне моћи, да се одупре својој браћи, стога ову оскудицу волиционе енергије осуђујемо. Сасвим се друкчије приказује апостол ГЈавле. Не само да је сагласно своју вољу с увиђањем и незнабошцима тумачио Јеванђеље, него се у њега још појављује изванредно крепка воља, која никад не малаксава. Он је свуда „у путу“ имао само једну мисао, да речи пролазе брзо и што дуже, што више расте у њему воља, да све даље и даље продире онима, који су још у тами. Пузио је преко снежних висова Тавора, путовао до Јегејског Мора, у Коринт и Италију, не знајући ни за какве препоне. Високе планине и непрегледне равнице и мора нису га ометали у проповедању Христове науке. У часовима одмора, усамљен, размишљао је с онима, који нису о Христу и његовој науци ништа чули. Чинило му се да га са свих страна зову: „Дођи!“ Па ниу сну није имао мира. Јавља му се Македонац и моли: „Дођи, помози нам!“ Ово „све даље и даље“ је властита лозинка његова живота. Какав је овај однос воља2 Воља тежи да постигне јачину идеалне воље. Ако обележимо јачину идеалне воље с 5, а јачину реалне с 1, онда је друга слабија од прве. Ну ако она достигне ступњеве: 2, 3, Ф и 5, њена се јачина најпосле изједначи с јачином идеалне воље. Сад се идеална воља пење на ступањ 6, и реална воља расте у јачини за 1 итд. Пошто се идеална воља пење, то и реална све више и више може расти у јачини. А како рашћењу идеалне нема краја, то и реална, више активнија воља нема границе јачине. Воља тежи да доспе до потпуне јачине, да постане савршена. То је било с вољом апостола Павла. Он је радио по идеји савршенства. Савршенство, о коме говоримо у Етици, не може се заменити савршенством у обичном говору, као скупом свих врлина. ; Обе идеје, савршенства и унутрашње слободе, саме собом не воде моралном хотењу. Идеја унутрашње слободе захтева сагласност реалне воље с увиђањем. Али, ако увиђање лута у ономе што сматра да је право и добро, онда ће и воља, која се хармонира с њиме, узети погрешан правац. Тако многи дивљи народи приносе људске жртве својим боговима, мислећи да је то нешто похвално. И јака воља