Учитељ

586

тељем Вићентијем, па су му своју децу поверавали и они, који су у почетку с неповерењем гледали на њега. Па и ми, ученици његови заволели смо га, јер је био умиљат и благ. Умиљатост и благост према деци увидели су и сами грађани, те многи и многи који беху силом турске власти уписали своју децу у бугарску школу, драговољно преведоше своју децу у српску школу доброга и милога учитеља Вићентија, И тако бугарска школа-остала је са малим бројом ђака. Ово је био јак удар за егзархиско-бугарског агитатора и учитеља Шишеџијева! Велике суме новаца давао је Шишеџијев последњем друштвеном олошу, што нема куће ни кућишта, и коме није ништа свето, “де су се ове пофкупљене душе ноћу увлачиле у српску школу и вандалски руштиле све, што су у њој нашле. Спаљивали су ђачке књиге ц прописе; мастилом су поливали школске дуваре: клупе и таблу цепали; дрва школска крали и односили, па су онда враћа на школи мазали људским изметима и бацали се камењем на кров цч прозоре школске...

Сви ови вандалски напади на српску школу нису ометали и бунили вреднога Вићентија. Он их је трпељиво сносио и неуморно радио на своме узвишеноме послу. Грађани врањски, који су одани били српској школи и имали своју децу у њој, гнушали су се ових грубих напада и све што би Шишемџијеви људи ноћу покварили на српској школи, они су одмах дању поправљали и храбрили племенитога Вићентија да се не боји и да истраје на своме родољубивоме послу.

Ну егзархиско-бугарски агитатори, на челу којих беше Шишеџијев, нису се ограничили само на овим вандалским делима. Они су опет узели на око и саму личност младога учитеља Вићентија. Пашиног помоћника у Нишу Бугарина Драгана Цанкова био је тада заменио Турчин, Абдул-Рохман, велики пријатељ Бугара. Преко овога помоћника успео је Шишеџијев уверити нишког пашу, под чијом је влашћу и Врање било, како у Врању ради противу сул“ шама џи државе таџрске српски учитељ Вићентије, те би га зато шребало одмаж уклонити одолале. Паша је ове примио за готово и одмах је наредио, да Вићентија протерају из Врања. У исто време и за исту ствар био је оптужен код нишког паше и Јосиф Х. Ко_ стић, српски учитељ у Лесковцу, те и њега протерају заједно с Вићентијем.! |

1 Јосиф Х. Костић био је такође родом из Приштине. ученик Милана Ковачевића, а. нераздвојни друг Вићентијев. Оба ова своја учерика Ковачевић је измолио од њихових родитеља и послао у Београд да сврше богословију. Јосиф