Учитељ

699

спремим се да тај свој Фроналазак свечано објавим пред ученицима четвртога разреда. |

Тако су пролазили први дани: час у големој бризи да Даничићев ученик не постиди евојега учитеља, час у великој радости, што је мој трошни, филолошки брод срећно прошао између високих хрида.

Али нису младоме п усамљеном почетнику наставнику у у паланци тешке само школске дужности. Оне ван школе много су теже, јер су неблагодарније. Оснивање читаонице, певачких и гимнастичких друштава; приређивање концерата, састављање беседа — еве то чека живота и полета од предавача и учитеља. Многе од ових дужности наставници врше према својој умешности и спреми, али држжање говора о св. Сави не мимоплави никога. То се сматра. као крупан посао, с тога при бирању беседника често има немилих сцена, јер мало ко хоће да се прими добровољно пе почасти, како тб обично говорник у приступној речи вели. Наши другови, који су остали у београдским гимназијама, подемевали су нам се што ћемо морати по паланкама спремати високоучене беседе, што за њих није вредело, јер се св. Сава није у београдским гимназијама нп прослављао.

_ Срећом Св, Сава прође па миру. Другови су се смиловали на мој грозничави страх, те су ме поштедели прве године, али су ми препоручили да се за догодине добро обујем у опанке, јер више неће бити милосрђа. „Боже здравље!“ мпслио сам весео: „Нова година — нова срећа!“

Али та моја радост. потраја, непуна два месеца. На Пезеби се обично приређује вечерња забава у корист спромашних ученика, Тај фонд приватна је установа, а одборници су из разних редова, већином из трговачких, Ништа паметније тај одбор није пронашао, него да ја те вечери беседим. И, допста мени дође изасланик њихов, п изјави ми општу жељу. Да ми је ко смишљао какву пакост, веће пе би могао пзмислити. Та је жртва од мене тако тражена, да им понуду не бих могао одбити без опасности за мој стечени углед, који сам, благодарећи Даничићу и тајанствености моје пауке, тако лако задобио био. На моју срећу тема ми је остављена на вољу: да говорим о чем год хоћу. Уозбиљим се, правећи се пред изаслаником као да ме та ствар не баца толико у бригу, Код куће сам стао о томе друкчије размишљати. „Хоћеш да говориш беседу, а не умеш да ословиш публику #!“ Да ли: Поштовани зборе, или скупе или да учиним као Вук Маринковић, по при-