Учитељ

703

жабице у гомиле света. Како би то све и за мене лепо било, да није ове почасти које бих се тако радо одрекао. Један ме колега опомену да би требало ићи, јер свет нагло долази, скоро ће почети забава. У програму нема ни једне друге тачке, ни песме ни декламације. Ја, дакле, већ морам бити на месту. Помешам се међу безбрижну публику, која је весело ћеретала, правећи по коју досетку на мој рачун. СОлободим се помишљу да ступање пред публику први пут пије никако било лако. Ту сам ватру већ прегорео као наставник пред ученицима, али ми се то сада чинило тако лаког г ;

— Говорник! зачу се из сале, и ја се из побочне сеобе упутим кроза шибу од погледа. Кад сам сео за сто учини ми се да нема довољно светлости, и ако су на столу гореле две свеће. Сви савети мога старијег колеге, Дукића, одлетеше. Како сам читао, п како сам завршио — сам Бог зна. Силан аплауз п бурно поздрављање освестише ме, и ја осетих да ми се некакав грдан терет скиде.

Кад би наставници и родитељи озбиљније схватили прве кораке у живот наше школоване омладине, не би пропустили ни једну прилику да створе окретног, умешног, спремног и одушевљеног почетника. Кад би спрема за живот била ништавна ствар, не би просвећени народи толико исто полагали на практично примењивање свих тековина задобивених у школи, као и на саму текевину. Нека сваки за својега школовања буде упућен према својим даровима. А што се тиче вештине говорења, она се вежбањем у школи може много усавршити. Песници се рађају, а беседници могу постати, како бу још Римљани казали. Кад млади службеник ступа у живот не треба све изнова да почиње, бар не оно што је. у школи могло да се добије у изобиљу. Ми емо евршавали школу не написавши ни једнога вежбања, ни једнога повећега превода, Пи у једној свечаности нисмо учествовали, јер никаквих прослава није ни било, па ни прославе Св. Саве.

После великога напрезања, дошла је и необична радост. Честитали су ми сви, па чак и најнемилосрднији критичар професорских беседа. Кад ми је пружио руку, упитао сам га победо„носно: „Је ли из Орла“. Он се насмејао и одговорпо да за сада не зна извор, али задржава право да га потражи, п да га у своје време објавп.

Критичар, на чију сам оцену највише полагао, био је један од најплеменијих чиновника. у. унутрашњости, Кузман Цветковић, судија. И ако није двадесет годпна био у Београду, и ако није