Учитељ

707

у Београд на даље школовање. По угледу на ове Милојкове ђаке који су отишли у Београд на школовање и сада је један од њих судија у Врању, а други већ пенсионисани телеграфиста.. Вероватно да би и још који ђак из бугарске школе пошао путем ових, да су знали да ће поуздано у Београду бити примљени. Ово је најјачи доказ да бугарска школа п бугаризам у Врању нису могли ухватити јак корен. Многи и многи и старији и млађи врањанци и данашњи дан се с пијететом п дубоким поштовањем сећају доброга, честитога, спремног и скромног г. Веселиновића. Његови су ученици данас трговци, занатлије, свештеници, учитељи, професори и чиновници. У школи његовој било нас је прве године преко 200, а друге преко 300 ученика. И ако је имао као помоћника пок. Манасија Поповића, доцнијега свештеника врањског, ипак је он већином сам радио у оба одељења. Учио нас је по ваздан, а недељом и празником имао је и празничну школу за одраслије младиће и људе. Његова родољубива душа никада одмора није имала. Свуда је и на сваком месту будио љубав и поштовање овај прекрасни Србин из слободне Србије. Запајао нас је у школи науком, историјом, песмом српском и свим оним што је Србину свето, мило драго. У школи смо певали и Српску симну с неким изменама, „Радо иде Србин у војнике“, „Ој Словен“, „Шпио ћутаили,

_ ћушила, Србине тужни“, „Онамо, онамо за брда она“ п многе

друге патриотске и јуначке песме. Читали смо и тумачили народне песме из Вукове збирке. И нама, ученицима и одраслим младићима недељно-празничне школе г. Веселиновић је умео врло лепо да прича о Србији и слободноме животу у њој, те је сваки од нас желео да види Србију. Услед тога се је у Врању био појавио мали покрет међу млађим светом, те су заиста многи у друштву од по неколико њих одлазили у Србију, тако пробавили неко време и за тим се враћали у Врање. По повратку у Врање одушевљено су и с усхићењем причали о свему лепом што су у Србији видели, нарочите 0 српској војсци, многим топовима, школама, занатима, трговини и т. д. Одраслијим и бољим ђацима предавао је још Историју Општу, рачуницу у обиму гимназиском и немачки пи француски језик онолико, колико је он тада знао. Нарочиту пажњу је пак обраћао на српски језик и писменост. Сваки ђак, који је свршио његову школу, био је потпуно писмен. Испшти у његовој школи држани су свечано пред многим родитељима ђачким, па ни пред турским вишим чиновницима, који су се дивили његову труду и успеху у школи, 41“