Учитељ

718.

завода, које су посећивали 42.000 ученика; хришћанских школа, која су имала 804 места по Француској; Мариста, који су притежавали 490 завода (и 85 у иностранству); Св. Гаврила, у 126 разних места смештених; Св. Срца у 121; Св. Вијатора у 108 итд. Године 1895 —96. било је у Француској 18.618 основних конгреганистичких школа; од њих неће остати ни једна.

Основна настава, како државна тако и приватна, биће дакле световна. „Онај, који господари васпитањем — рекао је Лајбниц може да промени облик свету“. Република није хтела и даље, стварају душу младих Француза друштва, која не дишу њеним духом,

Али њој нова ситуација ствара нове дужности, од којих је прва — коју је она примила на се у својој њеној опсежности да даде настави које она дели моралну и грађанску вредност, једном речи: васишшну. Основна школа у Француској јесте у истини творевина Треће Републике, то смо видели. Али није довољно говорити само о милпонима, утрошеним на подизање школских зграда, о милионима –— недовољним још — намењеним поправци учитељског положаја: пре свега треба уочити нови дах, који од 20 година на овамо дише ова настава и који њу оживотворава.

„Држава — писао је у Годишњању основне наставе (1904) г. Гаске, садашњи директор основне наставе у министарству просвете — држава ставља моралну наставу на чело свима осталим предметима који се предају у њеним основним школама. Она би напустила свој битни задатак, кад би занемарила оне мисли водиље, које ваља да спремају будућег грађанина за јавни и приватни живот. Она би промашила свој циљ и варала би саму себе, кад би ограничила своју тежњу само на то да снабде детињ ум само основним и корисним знањима, а да остави другима или пуком случају блигу о стварању карактера, и кад би запустила оно тајанствено душевно поприште, из кога, ће доцније да избијају живи извори делања“.

Генерал Андре, министар војни, говораше учитељима у Макону 8. августа 1903. године: „У вашим је рукама дух Француске. Васпитање ваља да је световно и републиканско, које ће прожети душу детињу идејама права и правице“. Истога дана председник министарства говорио је о учитељима у Марсеју: „То су скромни нпонири демократске идеје, који су закопали свој живот у један неблагодарни задатак, начичкан материјалним незгодама, али за-