Учитељ

719

датак леп и заслужан мимо све остале по својој моралној величини, а то је: умно и морално ослобођење народне деце“.

И у истом свом говору, г. Комб, одређујући још ближе своју мисао, ударио је гласом па улогу особене вредпости, коју Република памерава да повери својим учитељима:

„Присталице религиозне наставе упињали су се увек, а сад више но икад, да озлогласе световну школу, представљајући је као неспособну за оснивање и подизање моралног духа; ту их ваља, ако су само искрени, упутити на службене програме основне наставе па ће се сами уверити да световна школа не уклања из својих простора ни лекција ни једну битну тачку,. која сачињава праву моралност... Морална начела световне школе придружују се најчистијој. философији; свако од њих представља по једну победу људског духа над заблудама и предрасудама. Сва укупно, ова начела резонују целокуппи друштвени напредак, који је изведен кроз толика искушења а после дуге борбе у корист људскога духа... Ви ћете бити, госпође и господо, — додао је председник минпетарства обраћајући се учитељицама и учитељима ви ћете бити и од селе оно што сте били п до сад: апостоли републиканске пдеје, служштељи нове религије, којој је творац слобода, догма дужности п права грађанина, а откровење озго савест п разум људски“. | ·

Ово су значајне речи: оне казују да се школска реформа везује за моралну кризу, коју преживљује наша домовина. Стара, религиозна веровања нису више својина целог грађанства; дакле она су постала недовољна. За живот је потребно да онај, који је изгубио поверење према религији прошлости, нађе некакав морални ослонац, нека правила за владање своје, једном речи, начин живота. Данашња Француска ставила је данас себи јуначки, овај страховит задатак; народно васпитање ваља да га реши.

Није ствар у томе (желео би да будем врло јасап у овом питању) да се вера истисне државом, још мање да држава напада на веру. Службена правила изреком веле: „Световна морална настава разликује се од религиозне наставе пе поричући је. Учитељ не узима улогу пи свештеникову ни очеву; он доводи своје напоре у склад са њиховима да створи од сваког поштеног човека. Он ваља да обрати пажњу на дужпости, које приближавају људе, а не на догме које их раздвајају. Он ваља да избегава све што би вређало, било у његовим речима или његовом држању, религиозне осећаје поверене му деце, све што би уносило забуну у