Учитељ
796
посве тачно, оно је скоро увијек непотпуно (дискретно одељени састојци), и фантазија би рада на рачун објективности да испуни те празнине. Ну, и овдје навика игра велику улогу. „Навика једна мука, а одвика двије“.
М. Жива фантазија противу проматрања. Жива фан · тазија показује многе асимилативне и асоцијативне представе и према томе све облачи у субјективно руво. Фантазија се одриче реалности (стварности) па ради тога је противу проматрања, гдје претеже перцепција. Објективне представе гледају више на перцепцију него ли аперцепцију. Дакле, треба и на оно пазити, што има карактер праве јаве (надражаји са скоро примјећеном јачином). Разликовање између оног, што је стварност (јава, реалност) и илузије н. пр. у научном проматрању, врло је често пута несигурно и ради тога поткрађују се оне силне хипотезе (претпоставке).
У Логичко противу механичког памћења. Онај, који логички учи одвикне се од механичког учења; ради тога одрасли људи и губе способност да на памет уче. У истини (експериментом се доказало!) одрасли људи показују већу способност за механичко меморисање него ли дјеца. — И обратно: онај, који се научио механички да учи одучио се, да се служи логичким помоћним средствима. Кад одрасли хоће да уче бесмислене слогове (у психолошким лабораторијама) они испочетка траже логичке свезе међу њима а послије не.
Из свега овога треба да закључимо: непријатељско расположење једне даровитости напрама другој не смије се једнострано (екстремно) развијати, већ шта више многострано. У нормалном стању то је могуће постигнути.
Да ли се недостаци у даровитости даду савладати и у колико2 Некоји психолози хтјели су да успоставе разлику између прирођених мана и мана, које почивају на неразвићу. Ну, та разлика никако се не може спровести. Често се пута вели, да се прирођене мане не могу изравнати. Ал то није потпуна истина! Каткада може да се каква слабост у даровитости провлачи кроза читав живот, јер се заборавило на њено развиће. Рано развијање овдје је врло важна ствар. ;
Експерименти нам опет показују ове разлике: