Учитељ

787

а) разликовање међу правим погрјешкама („психички дефект“) и -

У првом случају даровитост се неможе изравнати; ну, ако се ма иоле трага показује, може се развити дотична даровитост. Мјера у развићу тако рећи нема међа и граница.

Поједини дефекти у истини су опажени. Тако на пр. американски психолог Доџ (Подсе) вели, да нема способности за акустичко сјећање. Он се није на прилику могао да сјети опере, коју је слушао у позоришту. Овај свој дефект проф. Доџ није могао да изравна ни дугим вјеџбањем.

Други примјер о дефекту даје нам Ог. ШИ трикер, професор у Бечу. Њему, на име, фале визуелне (видне, оптичке) представе о покрету. Ни њему ништа није помогло вјеџбање.

Познати дефекти су: шљепоћа за боје, глувоћа за тонове и т. д. Јамачно их имаде у свим чулним сферама. И ови се дефекти не могу вјеџбањем да курирају, као ни слабе визуелне слике. Рђаво механичко памћење напротив може да се усаврши многим вјеџбањем. Дакле, доравнавање је само тада могуће, ако нема дефекта. Према овоме изображење душевних сила могуће је, и Песталоци и Кант у праву су били, кад су захтјевали „хармонијско образовање свих сила“, што је Хербартш опет с иронијом спомињао.

Толико о индивидуалним разликама у даровитости које ће у Модерној Педагогији дати главну основицу Опће и Специјалне Дидактике.

Ко би хтио да добије мало детаљнији поглед у ову нову, експерименталну основицу Модерне Педагогије, препоручујем му, док не изађе моје опсежно дјело „ова Г1едагогија, на научној основици“, ове моје радове:

1.) „Нови покрет у Педагогији“ (загребачки „Напредак“, 1904., бројеви: 15—17., 19., 21—24., 26., 27—29., 31). 2) „Наслеђе п васпштање“ (ћ., 1905. бр. 1—7)._

3.) „Памћење. Педагошке конзеквенције Експерименталне Психологије“. (19. 1905., бр. 29.—85).

4.) „Проблем памћења у свјетлости Физиологије Психологије и Експерименталне Педагогије“ (14. 1906).

5. „Развиће појединих душевних способности у школског дјетета“. (18. 1906—1907).

сл о