Учитељ

759

зницима држали родштељски састанци, на којима би се народу давале разне поуке било причањем било читањем књига. Као што у напред рекосмо, писменост је срество да се помоћу њега читањем разних књига народ просвећује и користи искуством других паметних људи и народа. Па кад ови људи нису били срећни да се оспособе у писмености, онда им се те поуке могу дати овим путем, што ће им други давати поуке, а они их слушати и њима се користити. Ове састанке треба да походе не само одрасли неписмени већ и писмени. А предавања на овим састанцима треба да држе: учитељи, свештеници, лекари, полицијски чиновници, порески чиновници, судије и др. и то сваки да држи у сваком месту по једно предавање из своје струке за годину па је доста, и много ће се постићи.

Већ сам готов са својим резоновањем, и на крају сматрам за дужност напоменути да ће и овакви начини ширења писмености у масу нашега народа имати и својих тешкоћа али су највеће тешкоће ако се остане на овоме садашњем, јер код нас, у Бугарској и Русији је 70% неписмених, у Шпанији 63%, Италији 48%, Маџарској 439, Аустрији 399, Ирској 219, Белгији и Француској 15%, Енглеској 139/, Унији Америчкој 89/0, Шкотској 77, Швајцарској 2.000, Немачкој 1%, а у Баварској, Витембергу, Бадену, Шведској и Данској нема у опште неписмених. И кад учитељи у Баварској и Виртембергу могу поучавати по 100 ђака, могу и српски учитељи радити поред осн. школе и у зимском течају и вршити школска упражњења. А кад Швајцарска троши на просвету 1470 од свог целокупног буџета, Енглеска 690, Немачка 7%о, Белгија, Француска и Румунија 59/, Норвешка и Шведска 49, Данска 3% а Угарска и Грчка 290 моћи ће ваљда и српска држава учинити веће жртве, него што је до сада чинила на просвећивању свога народа.

А да ће у будуће српска држава трошити више на