Учитељ

37

кад га покажемо. Показујемо слово с и, наредивши да се отегне тај глас, моментално га преградимо словом а; благодарећи томе начину, ученици ће бити принуђени изговорити гласове, један за другим не предишући, т.ј. једним дахом и тиме их невољно спајају у један слог. У почетку то спајање може се извести не сасвим згодно, но при понављању, при бржој смени слова, оно бива потпунијим и разумљивијим. Чим се то постигне, учитељ ставља слова на таблу и пита: како ће се прочитати та слова заједнор А како посебице итд.

Овоме начину врло сличан препоручивао је и Стефани тврдећи, „да су механички методи толико нераздвојни са гласовним методом, да се он без њих неминовно мора искварити“. Ево најзгоднијег од тих метода: „учитељ заклања друго слово, а прво вели да отежу све дотле, док он не открије оно друго, после чега ће ученик невољно оба слова спојити у један слог“. Други се користе показивачем у неколико другојачије. Тако немачки педагог 60. година Бијски предлаже овакав начин: „Сад слушајте децо, ја ћу вући палицу од једног слова другоме, и до год ја вучем палицу, ви отежите прво слово, а чим је ја приближим другоме слову, ви га одмах прочитајте“. При понављању таквих вежбања а постепеним убрзавањем изговора једнога гласа за другим, учитељ постиже да их деца спајају. Овде се, као што видите, циљ достиже довољно лако. Ја сам имао прилике лично пазити примену сличних начина у нашим школама у Тверској и Тулској губернији, а затим и сам чинити опите, примењујући их у вежбаоници учитељске школе, и увек су се ти начини завршавали правим и релативно лаким успесима: деца су брзо постигла тајну спајања. Ипак лако откривајући деци тајну спајања на најпростијим гласовним комбинацијама, механички методи савршено су неприменљиви за обучавање читању — спајању свих гласовних комбинација, као напр., слогова с кратким сугласником напред као што су: ба, да; с меким сугласником: ли; или с два, три сугласника у слогу ит,д. То је прво. А друго, ако би се при упознавању са сваким новим словом, са сваком новом врстом гласовних комбинација у слогу, т. ј. готово на свакој лекцији, употребљавали механички методи, онда би они дали учењу писмености карактер вештине, истина оштроумне, но врло сличне фокусништву и, у сваком случају, која противуречи једноме од основних педагошких начела, које од основне наставе захтева простоту и природност. Осем тога, важан недостатак механичких метода јесте и то, што су при њима деца лишена сваке