Учитељ

102

чајни и својевољни појави у друштвеном животу, а личности као лутке на историјској позорници. Њихова се

радња истина види, али се не појима.

Најпосле, тако детаљисану и психички расмотрену радњу ученик ваља не само умом да савлада, већ и да је осети. Сваки одношај јесте у исто време и извор за једну нијансу емоционалну. С тога сваки одношај ваља и представити детаљима до те јасности, докле се у ученику не јави емоција, која том догађају одговара. А у једноме одељку може пак емоција извесне врсте да даје особиту боју целом догађају; онда се та емоција развија до кулминације. Весео поглед, осмех или пак уздах, па чаки суза у оку учени

кову, јесу спољашњи симптоми те емоције.

Када се тако сврши с обрадом градива, то смо у ученику образовали емпиричко знање из области етичке. Садржина тога знања јесте скуп свих оних људских одношаја у друштвеном жпвоту, које смо до детаља представили, по мотивима разумели, у које смо се преносили и себе замишљали у улогама личности, чији се рад износи и с њима одлучивали или бар наше мотиве с њиховим упоређивали. А сваки од тих одношаја био је још и емоционални доживљај учеников: симпатија, страх, нада, захвалност, жудња, туга и т. д. — према карактеру самога од-

ношаја. За време тога рада, ученик је духовно потонуо у

саме догађаје, он је са њима и међу њима. И што пресу- ·

ђује поменутим осећањима, то је спонтано, изазвано силом карактеристике самих догађаја. Ну када се тај посао, у једној целини градива, сврши, то се учеников дух подиже нада све те одношаје. Тада им се он јавља као судија. Онда их он групише у оне, који изазивају суд одобравања и оне, који изазивају суд неодобравања — у моралне и неморалне. Погрешно процењивање наставник исправља. Ако се сваки одношај тако процени, то се та појединачна процењивања као осећања стапају и тиме узајамно потен-

ма а о и