Учитељ

168

својим животом, уместо да игра, онда се јављају органске, висцералне промене у њему, а кад само изводи Покреше израза, а не долазе му до свести осећаји од унутарњих органа, онда оп и нема осећање (или бар нема осећање нормалпе живости). ЈУотсезје, Ктов, Ваддитт, Пешеџ су на супрот Јатв-у држали да плач п смејање могу бити и без икаког осећања. На то им је Јатев одговорпо, да је у тој прилици и израз осећања непоштун. Али ако се упитамо, шта педостаје у овом случају, можемо, указати само на органске осећаје, које је Јатев, истина опазио, али није ближе одредио. Што се тиче друге тачке, морамо рећи: ако су органски осећајп пужни услови за осећање, онда су онп у исто време и његов довољан узрок. Има случајева одузетости код покрета израза, код којих ипак осећања остају, и онда су носиоци њихови по томе висцерални осећаји (кататончари).

Треће, контра проба овоме чињена је са болесницима који пате од висцералне анестезије са неподређеном мимиком и њезиним осећајима. Они су дакле задржали осећање о покрету израза али немају више осећања о стању које одговара овим покретима израза; они се крећу у опсегу тих покрета израза, као потпупи аутомати. да то нам писац наводи један сасвим запимљив случај код висцералне анестезије где је изгубљена „субјективна смоционалност“ потпуно, а покрети физиогномеки и мимички и њихови осећаји остали су недирнути.

То је извесна болесница, Александрипа, на клиници Св. Ане у Паризу. Опа се тужила да нема више никаквих душевних покрета, и да није кадра да опажа. време. Ово стање траје већ годипу дана. Жена, је из народа, има троје деце од које је један спн у животу, има 08 године без више школе је, али је интелигентан. Дакле, ова жена дође на клинику тужећи се да више нема никаква осећања: „Ја треба да сам несрећна за мога мужа, сина и за себе“ (плаче); „ето, господине, ја плачем, али ме то не дира, ја ништа не осећам.“ „Раније сам била тужна кад плачем, а сад ми плач не ствара. ипкакво нерасположење:“ И стане описивати своју судбу: живим као машина, имам разлога да будем несрећна, сама сам болесна, одвојена од свог сиротог мужа и слабог сина, али све то ме не дира ја плачем али као машина. На питање, да ли што не осећау грудима, грлу, уверава да ништа од свега тога нема. „Долазе ли вам сузе нехотично“ Не, оне ми пођу кад помислим на своју несрећу, тад плачем, али без осећања“. Потом упита лекара, да ли је имао још таквих случаја“ Из њезиног даљег извешћа, а ма