Учитељ

169

овде доносимо само у изводу њен разговор са лекаром, излази да јој не оскудева само жалост него сва осећања, па и љубав према својима. Болесница затим упита, да не пати од парализе 2 Лекар јој управи питање: „Бојите ли се од тога“ Она одговори: „Волела бих да се бојим, алп се не бојим. Помисао на парализу ме нп најмање не узнемирава“. Сутра дан на растанку са својим мужем на његову жељу да га загрли, она то учини, али без осећања, као да је загрлила сто. „Знате ли да вам је дошао син“ „Знам, раније би била на то нестрпљива, сад знам да је дошао и то је све“. И кад је ступио у собу, увераваше да се не радује, „то ме не чини топлијом као раније, не дира ме“. Писац је мерио пре уласка синовљева дисање и пулс, и показало се да се при уласку његовом дисање променило, а пулс се убрзао (израз узбуђења). То се саопшти болесници, као и то да Јој је био глас јачи при појави њезина вина, но крај свега тога она уверава, да нема никаквог осећања. На питање, да ли нема што противу тога да остане на клиници за живчане болести и луде, она није одобрила. Писац је даље испитивао експериментно, и то драстичним средствима, њезино остало стање осећања (рицинусом на пример, кога се грози, додиривањем лобање, свежег човечјег мозга ит, д.). Њезин страх, срам, гађење; стављао је на пробу њезину љутњу, и она је показивала, истина, покрете израза, али њезини искази и остало понашање сведоче да нема осећања која би томе одговарало. Изгледа да је врло важно њено Понашање: она не избегава ствари које су јој биле раније непријатне; болесница се код оваких огледа увек тужи, да нема одговарајуће осећање, потпуно је свесна свог болесног стања; али и ово што се она тужи, је чисто интелектуално сазнање савршене разлике садањег стања. према ранијем, а никако душевни покрет; нарочпто примећује, · како јој се не подударају покрети израза са њезиним стањем осећања. Из тога се види, како су интелектуални услови за стање осећања ту, а исто тако и покрети израза, али нема средњег члана, — осећања. Може се помислити да Александрина има просто илузију како је без осећања или да пати од фиксидеје. Али писац овако одговара: 1). Јеетте Кате! је утврдио, да код патолошких недостатака у осећању, по правилу не стаје виших осећања, а да нижа, нарочито страх, остају. Међутим Александрина од кад се разболела не показује ниједно осећање, па_ ни најниже од свих осећања, — страх. 2). Не показује ниучему другом знаке фиксидеје. Даље, нема код ње ни потребних хистеричних знака, ње-

УЧИТЕЉ 12