Учитељ

170

зина пажења је сасвим нормална исто тако видно поље, нити је кадгод патила од живчаних болести, не може се хипнотисати нити сугерирати. Док, међутим, болесница пати од виацеларне анесшезије потуно. Сад настаје питање: да ли овој неосетљивости органској није хистеричан узрок, или нема за основ фиксидеју •

Писац ово одриче, указујући на старе гастричне поремећаје, као што се доцније овде излаже. Ма како дошла дакле, виацерална анестезија, сигурно је да је ту заједно са тоталним немањем 9сећања, код нетакнутих интелектуалних функција. (Ову неосетљивост дакле, никако не треба упоређивати са патолошким дефектима у осећању код маније, меланхолије. ит. Д.)

Даље је писац испитивао унутарње осећаје преко надражаја хладноће, топлоте и бола и свуд је утврдио извесну ненормалност, а нарочито пада у очи савршени губитак осећаја оргапских потреба. Александрина не осећа ни глад ни ситост, при јелу не зна кад је доста, колико ће да поједе одређује према ранијем искуству

и размишљањем. Чашу воде предпоставља чаши рицинуса, јер.

зна да јој је раније рицинус био гадан, сад не осећа никакву разлику између њих. Ретко осећа жеђ, у најмањој мери умор, а никако не осећа пријатност одмора после трудног посла. Потребу да иде напоље не осећа, нити је кад год мучи.

Веома је значајно да је код болеснице једновремено нестало и оцењивање времена, те писац тврди да су унутарњи осећаји мерило за оцену већих временских јединица. Од кад се Александрина разболела нема, „осећаја“ о току времена дневних догађаја. Мора код куће непрестано да погледа на сат. Све временске односе дознаје расуђивањем. Сама каже: „Јутро, подне, послеподне и вече, то је за мене све једно исто, нема разлике“. Кад је упитана колико има сати сад, морала. је добро да срачунава шта јЕ све доживела тога дана и урадила, па да, изнађе које је време „Раније, вели, осећала сам које је доба по глади или умор; имала сам осећање да живим, а сад не осећам своје тело, тако ми је као да више нисам на земљи, не осећам да живим“. „Раније сам имала осећање хладноће, топлоте, глади, потребе да мокрим, а сад од свега тога ни трага, не могу нинашта да оснивам своју оцену времена“. Лишена унутарњих осећаја, осећала се болесница, дакле, без времена као без живота; писац вели, „изгледа себи као мртвац који гледа живе како живе“.

Интерасантно је, дакле, још и то код ове болеснице што поред ових поремећаја у осећању у времену, напоредо иде још

па

па Ма