Учитељ

403 КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

А). РЕФЕРАТИ Мозак и душа. Предавање, држао на 66. скупу немачких природњака и лекара у Бечу 26. септембра 1894. г. Август Форел, бив. професор на Цирпшком Универзитету. С немачког превео Милан Биљчевић. — Београд 1906., на 8-ни стр. 45., цена 60 п. д.

Ово је предавање прошле године дочекало девето издање, са кога је преведено на српски. Писцу је главно да докаже јединство мозга и душе, Т. ј. да нема живог мозга без душе, нити „какве компликоване нашој сличне душе без мозга“ (стр. 15). Кад се усвоји ово монистичко гледиште, онда нема више места спору који воде материјалисте и спиритуалисте, јер монизам не даје превагу ни појавима што чине душу ни оној материји (мозак) за коју су ти појави везани. Као што су појмом ватра обухваћени с једне стране материјал што гори и с друге појави топлоте и светлости, тако исто кад кажемо: душевни живот, замишљамо како мишљење (или другу коју психичку радњу) тако и мозак. Тиме само констатујемо оно што постоји у свету, т. ј. констатујемо да у исти мах бива и промена тела и појав, да је то у најтешњој узајмици, да једно без другог не бива. То је факат. И онда је безразложно замишљати душу као нешто одвојено од тела (спиритуализам). А исто тако нема разлога сводити све само на материју (материјализам), јер не би живота било кад поред материје (или у њој самој) не би постојала енергија што покреће материју, енергија која се огледа у најразноврснијим појавима. И као што су у опште материја и енергија неразлучни, чине једно, тако су посебице мозак и душа нераздељиви, не могу се једно без другог замишљати. То је гледиште монизма.

Пре разговора о мозгу и души, писац осуђује једнострану специјалност у сувременој науци. Стварамо „вештачки разлучене струке, границе којих у природи нема; градимо куле од ваздуха. и од речи, које најпосле обожавамо као научне кумире... а који прете да постану опасни по само стабло дрвета познања“ (стр. 5). Ма да мора бити поделе рада, да би могли „савлађивати огроман штоф знања“, ипак зато не треба губити „преглед над свима наукама“, треба проучавати „философију у старом првобитном значењу“ (стр. 6.), тј. философију као највишу синтезу, у којој су