Учитељ

411

особине и у друге балканске језике као што су ново-грчки и ново-латински. (куцовлашки). Што се дакле процесом етничке мешавине морало десити чак и класичним језицима, грчком и латинском, није никакво чудо што се то исто десило и српском, који је истим путем и узроком у реченим областима добио карактер диалекта, који се данас говори у поречјима Вардара, Струме, Мораве и Тимока, дакле у најстаријим областима српским. Запазивши ову, и ако незнатну разлику између говора ново-српског (т.ј. књижевног) и тога старосрпског, наши политични и национални супарници Блгари, покушали да то исцрпу у хорист својих национално-шовинистичких и освајачких циљева.

Они су пре свега утврдили лажну поставку: да је српски језик само онај, који је од времена Доситија и Вука Караџића уведен као књижевни и државни језик новоосноване државе српске. Све што у диалектичном смислу од тога новосрпског књижевног језика одступа и у најмањој мери, то, веле они, није српски већ бугарски. На основу такога софистичарства алапљиви наши супарници успоставише фалсификовану политичну догму, да све напред речене области вардарске, струмске, моравске и тимочке сачињавају достојање њина лакомог блгарства. Међу тим и деца знају да је речени старосрпски говор, који нам се хоће да украде, — језик једнога од најглавнијих племена српских, које је вековима сачињавало средсреду и стваралачку срж силне државе Немањића. Језик тога витешког племена, за све време најсјајније и најславније прошлости српске, важио је као државни и књижевни, све од времена свете браће Кирила и Методија па до Доситија и Караџића. Доказ томе сва наша средње-вековна литература, и сви књижевни споменици из тог доба, као што су: државни законици, рисовуље, летописи и кронике. Као што је племе старосрпско стварајући Немањића државу и њену културу, свој језик у то време подигло на достојанство државног и књижевног, тако су то исто учинили са својим новосрпским говором јуначни Шумадинци и обновиоци Карађорђеве и Милошеве државе.

Према старосрпском говору, све до обновљења српске државе у ХЛХ столећу, наш данашњи новосрпски књижевни језик називан је: „пастирским“, „чобанским“ а често и „говедарским“ језиком. И сад ми Новосрби зар смемо допустити да нам алапљиви туђинац помоћу лажи и фалсификата отуђује наш старосрпски говор, а с њиме и наше најславније племе и његове класичне земље. Ако је ико позван, да таким опасним прохтевима алапљивих суседа

'