Учитељ

21 =

колико је добра принела и та страна његовог рада, што се школа, извукла из тако заразних околина.

Па као што су школске зграде, пре њега, биле јасан жиг несвести и небриге народне, тако су и школски намештаји како у недовољној количини, тако и у оној недотупавости отворено износили умну голотињу ошштинских и школских старешина. Све је било удешено, као да се хотимице иде за тим, да се деца, та наша будућност, умно и телесно богаље.

Учила није било никаквих. По зидовима су висиле „магарећије уши“ и „језици“ од папира, нога од гараве шерпење и сличне накараде, што су учитељима служиле за убијање поноса у деци. На столу је свуда почивао прут, тај скиптар учитељске снаге, а уз пећ (фуруну) се у води киселио „фиргаз“, о коме је висила сва педагогија, методика и дисциплина школска. Уведите сад још у оваку школу неспособна, несвесна, понижена, презрена и материјалном оскудицом у главу утучена учитеља, онда имате јасну слику школе и наставе, која је пре Натошевића "васпитавала, изображавала, телесно и умно дизала подмладак народни. Све знање учитељско из оног доба граничило ве, са малим изузетком, на читање и писање црквено словенских писмена и књига, на појање, на знање молитава и на бројање до 100. Кад то сазнате, онда имате слику старе школе од пре Натошевића и онда видите и какву је вредност имала школа народна за народ. Поред таквих прилика још је срећа, што онда није било присилне мере, да деца морају похађати школу, као што је данас то заведено, јер нам под тим околностима не би остала ни једна душа чиста, ни једна глава бистра, ни једно тело здраво и правилно.

Као што се види, сва је наука, све васпитање старе школе било у том, што су деца сричући учила читати црквено-словенске књиге, вођењем руке и по „плајвазу“ (оловком) учила писати, сјакањем у глас учила молитве, и бројањем на глас учила рачунати.

О тумачењу молитава, вере и заповести божијих, о казивању „житија светих“, о превађању јеванђеља, познавању цркве и њених обреда, о нашем красном црквеном појању, којим се отварају врата религиозном осећању, није било ни трага; о наочигледној настави, тој основи разумног и мисленог рада, тој подлози за српски језик и остале реалне предмете; о данашњем разумном, брзом и практичном учењу читања и писања, није