Учитељ

36 _

управо на девојке, јер онда није још ни било засебних девојачких школа; то је тек доцније његовим настојавањем постало, те пре-

поручује, да се по школама женска деца оделе од мушких и да им се место одреди натраг, а у цркви пли уз другу певницу или. на сред цркве, а никако у женској претпрати, „јер ће, вели, тамо | само брбљање слушати, којом ћесе и онако доста рано научити“.

Да се школа уредније полази, молио је претпостављене власти, да се упути жандармерија, да изашље у школу сваких 14 дана по једног жандара, да испита, која деца нису дошла у школу, па овај одмах да иде и децу да доведе, а старије, ако је с њине: кривице, у апс да отерају. На тај начин мисли, да би се постигло уредно похађање школе, а не би се учитељ ил месни управитељ. за то мразио с родитељима. и

Онда још није било обвезно похађање школе, па је хтео присилити на уредно похађање бар оне, који од своје воље полазе школу.

Из истог писма види се, да је умолио власт, да изда заповест свим општинама, да се, најдаље до свршетка октобра (последњи феријални месец у оно доба), набаве за школе све штице, географске карте, машина за рачун, слике. за библијске приповетке и „ВИдетиџећ“ за природописну обуку. Тако и за учитеља. и за децу све прописане књиге и да се деци разделе при почетку школе. За учитељеве књиге наплатиће се општина од учи"тељеве плате, а за дечије књиге од дотичних родитеља. Само на. тај начин, мисли, да ће се завести ред и да ће сва деца имати једне и исте књиге; па онда наводи, које и какве књиге да се узму за учитеља, а које за децу.

Тежња је била, пок. д-р Ђ. Натошевића, од његова узраста, а нарочито од његова положаја као школског саветника, да види школу на најугледнијем месту, а учитеља и његов рад да истакне у прве редове друштвеног положаја. То се види из свих њего-

_вих списа, свих подузимања. Те цељи радио је и наредио да се по свим школама заведу свечаности (соленитети) код недељних месечних, погодишњих и годишњих испита да то све буде и да се држи у присуству месних, среских и окружних школских политичних власти. Ово не тога ради, да се учитељ и његов рад процењује, него поглавито за то, да заинтересује друштво за школу и просвету и да у деци и простом народу подигне углед школи и учитељу.

Васпитни пасус пак завршује овим речма: „Ја сам се потрудио од моје стране сметње да уклоним, и уклањаћу ако Бог да, а остало ће сад све само једпице од учитеља зависити“,

На завршетку наређује, које ће протоколе (заштенике) водити учитељи за школу и наводи као и у свом „Кратком Упутству“: |

1) Протокол о наредбама, где ће на чисто преписивати све приспеле наредбе од виших власти; -

· 2) протокол о дечијем свакидашњем полажењу школе, као и дечијих одговора (класификација);