Учитељ

446

(он је председник друштва) са изаслаником министарства просвете. Учитељ је испитивао пошто то баба не би ни умела. А пошто је друштво хтело форму, форму је и добило. Девојке су одговарале на задата питања кад тачно кад не. Нпр. Учитељ: Шта се кувало кад си ти била редуша! Девојка: Паприкаш. Испричај то! Девојка прича а ту причу је и пре знала. Како се кува сапун» Она каже а у ствари га није кувала нити уме. Баба је кувала сама мешајући и не говорећи ништа. Па и тај сапун није испадао како треба (ни једанпут).

На питања из предавања лекарева и економова нису знале да одговарају из разлога тога што господу нису ни разумеле, јер нису говорили језиком популарним и за њих разумљивим.

Читати су научиле али каква вајда од тога и то ће убрзо заборавити. На завршетку испита Г. Батут се бираним речима захвалио изасланику на присуству а изасланик се у име министарства захвалио друштву на раду. Девојке су све то слушале неразумевајући ништа а учитељ Је у дисао гледајући голе форме без успеха.

Нека ми не замери друштво што овако отворено говорим о неуспеху. Ја мислим да је и њима као и мени на срцу да успех постигну, а кад га нема треба га пронаћи.

Г. Батут је отишао задовољан одговорима и радом „учитељице“.

Ја сам била слободна да господину одмах приметим после испита да не верујем у успех а за што то ћу сад рећи:

1. Учитељица за тај тешки посао мора да буде интелигентна жена од 30—40 година. Жена из добре куће, која је по могућству свршила Вишу Женску Школу или је учитељица у пензији. А такве 9 жене лако је наћи у Србији. Свака ће интелигентна жена радо и из хуманости

а и за добру плату од 245 дин. радо пристати на тај рад. Учитељице би се нашле конкурсом. Па и оне две да