Учитељ

» |

439

Једино што ме чуди то је: да се наш једини вредни, радени сталеж у Србији, учитељи, не тргну из ове учмалости и не почну у томе да мисле и раде. Учитељи једино знају да разумеју болове свога народа, они су једини који видају ране његове. А сад у овој прилици видали би ране своје! Нико не води рачуна па ни ми учитељи о ужасној статистици умирања нас учитеља. Ми само гледамо како нас којим даном све мање има здравих. Још мало па ће бити чудо и реткост видети здравог учитеља !

Истина, да се по кад кад чуо који вапијући глас: зидајте нам здраве школе, рушите гробне чатрље где заједно с вашом децом пропадамо; побољшајте нам стање, да би могли водити рачуна о животу нашем и чувати здравље наше!

Али све су то били, како се обично вели, вапијући гласови пустињака, кога је свет заборавио. Ми треба да се помогнемо сами. Место наше жалосне гужве и свађе летошње приликом наше последње скупштине: који ће остати на управи удружења; боље би било да је било већања на који начин да се побринемо за наше здравље 2 А ми бисмо учитељи то могли и умели. Зар је једну паметну установу држао и одржавао наш учитељ» Ако је да се помогне браћи у неослобођеним крајевима он је први; ако да са помогне народу путем „Земљорадничких Задруга“ и ту је први; ако да се растури која књига у народ и ту је први. И свуд где ће да се помогне другом а себе > Себе је заборавио !

Сто педесет учитеља је сад на годишњем осуству и било би их више да се многи не заварује да је здрав и да ће то проћи и не тражи осуство. 150 а догодине ће их бити више !

И у другим културним државама, као и код нас, учитељи су остављени истина сами себи, али они се умеју у не-

вољи помоћи. Како и на који начин лако је дознати, па 30%