Учитељ
466
што смо видели не решава сукцесивно и упоредо, већ се буђењем многостраног интереса који смо ми усвојили као врховни дидактички принцип ти задаци преплећу један с другим. При том као што нам је познато стоји она у своме циљу и свима својим средствима за постигнуће тога циља, у избору, распореду и методској обради градива, потпуно
на земљишту Психологије.
6) Психолошки основи дисциплине и управе.
Настава је зацело најпотребнији и најзначајнији део у васпитању, али ипак не може она сама потпуно васпитати. Настава до душе условљава познавање моралних истина и ствара основ за остварење етичког идеала у животу, она чини корен воље, развија интерес и даје му морално-рели“ гијски правац, ади није способна да доведе васпитаника у непосредну област воље, јер ова постоје само радом. Фихте вели: „Само сопственим радом отвара нам се простор моралног света...“ С тога се васпитанику мора дати при“ лика да испољи своју снагу, он се мора учити да делима челичи своју од природе слабу моралну вољу, да само“ стално и слободно узвиси моралност до неограничене владе његовим бићем и животом. Васпитаник се мора наоружати за борбу против сваке неморалности у будућем животу, . за практично вежбање у врлини. Овај задатак решава дисциплина ослањајући се на Психологију. пл:
Дисциплина хоће непосредно да образује карактер. Карактер је психички феномен и сва средства за образовање истога добијају се само из психолошког увиђања у његове основне услове и развиће. Психологија разликује: објективан и субјективан карактер. Први обухвата пре свега природне црте одређеног обележја воље а за тими вољине правце који су продукат развића објективних сила: дружења, наставе, природне и друштвене околине, екс. — Раз· витак субјективног карактера почиње тек са извесном са држином и зрелошћу душевног живота. Васпитаник почиње апстрактивно да дели своју једноставну унутрашњост на субјекат и објекат, он стаје пред самог себе и суди, по · сматра и испитује све до тада постала објективна образовања у његову срцу. Он развија у себи највиша практична