Учитељ

473

у нашим погледима на свет и живот. Од тога баш и пате дечји књижевници. Тако писац који је описивао Христове патње на крсту (што је поменуто) завршује своју причу овим моралисањем :

„Господ нам је са крста ово казао: 1) да праштамо све увреде; 2) да волимо своје ближње; 3) да тешимо оне који страдају; %) да се молимо Богу кад немамо снаге да трпимо; 5) у свему и свагда да се тредајемо вољи свевилњњега

Зар ово силом на текст накаламљено моралисање по рубрикама може ишта допринети дирљивој причи о страдању и смрти Богочовека И зар унутрашња смисао његових страдања неће деца моћи без тога да појме>

Други дечји књижевник приложио је јоши „размишљања“ уз приче из библије. Тако, пошто је доста лепо испричао епизоду о борби Давидовој са Голијатом, он наставља :

„Размишљање. У причи о Давиду читамо ове његове речи казане Голијату: „Ти идеш на мене с копљем и мачем, а ја у име Бога Саваота“. Давид, младић, без оружја, победио је џина од главе до пете заштићена оклопом. Сви ви дечаци, кад порастете служићете цару, и можда ћете се тући са непријатељима отаџбине. Запамтите и сетите се, да снага није у броју и оружју —- снага је у духуиу молитви. Ко се Богу моли томе Бог и помаже“. Па даље: „Нарочито војник мора да живи животом чистим, јер свакога часа може да га изгуби и да стане пред престолом Свевишњега“. Итд.

Да се и не осврћемо на неумесност таквих размишљања, него да видимо пишчеве наводе. Давид је, вели, био ненаоружан; али не треба заборавити да је праћка, док није пронађен барут, нарочито у старо време, била врло добро оружје, свака војска имала је својих „праћкаша“, и камен из њихових праћака могао је да пробије главу, како се то види и из ове епизоде о Голијату. Према томе кад се за Давида каже да није био наоружан, то сеу погледу историје ствар представља нетачно и лажно. Даље, откуда то да „снага није у броју и оружју“, кад политичко стање данашње Европе сасвим супротно доказује, као и ратовиг И по чему то баш „војник мора да живи животом чистим“, а рецимо наставник, судија чиновник могу у