Учитељ

472

о високој некој замисли да се у основним. школама учи црквено-словенски језик. Они не морају да мешају те посебне школске смерове са општим хуманим смеровима књиге за самостално читање. Али ја морам одмах још и то додати да под предавањем библискога текста на обичан говор ја не мислим прераду него само древод. Још се може пристати да се понека места изоставе, која по чему било нису подесна за децу или сувишних у смислу уметничком; али свакако не може се пристати на прераду језика; библиски језик је тако прост и уједно величајан да му никакве измене нису потребне, јер би га само исквариле. Али наши дечји књижевници никако не могу да схвате ту простоту, и кад узму да причају библиске ствари одмах се старају да говоре беседнички. Тако један од њих описујући Христово мучење на крсту вели:

„Али ево патње и муке на крсту још појачавају, крв, заустављена у свом природном току, појурила је срцу причињавајући мученичку изнемоглост, и Господ узвикну: „жедан сам!“

Шта је ово» Нашто је ово» Ово: жедан сам налази се само у Јовановом еванђељу.

„По том (пошто је мајку предао Јовану) знајући Исус да се већ све сврши, да се збуде писмо рече: жедан Сам (РА 19 ст 20).

Као што видите нити се овде помиње какав крвоток, нити има узвикивања, па није требало то ни уносити у. текст. Ако би било прилике могло би се о томе говорити на часу, при предавању.

Овакво писање подноси за тумачење текста, за објашњавање његовога догматичног смисла. А то је опет ствар „школе а не дечје књиге. Ако деци будем причао причу о змају у пустињи зар ћу им причати и оно што се ту подразумева2 Даћу им просто факт, а он ће им, као сам по себи живо и јасно представљање, (уз које, разуме се, мора ићи и добра слика), за навек остати у души. После ће већ школи бити дужност да се том сликом послужи за свој смер. Још је горе ако им на основу библиских прича станемо моралисати, или ако библиско учење преносимо

на обичан живот, па тим учењем објашњавамо или правдамо оно, што је са нама тек привремено, што је пролазно