Учитељ

925

нишу се — као што је у предговору нарочито поменуто — за што шири круг читалаца. Услед тога гледа се да је излагање што је могућно краће, збијеније и популарније, те ће по нека ствар бити онако изложена како пражшички 06зпри захтевају. Уредништву је јамачно добро познато — кад већ то смело одриче писцу онога чланка — какве је судбине био некадашњи жив покрет да и Срби и Хрвати имају не само заједнички правопис, него и заједничко језиковно име. Данас. пак, Срби имају сеој правопис и свој језик називају српским, а Хрвати такође имају свој правопис и свој језик називају срватшским. Ретко ће

ко од Хрвата још и данас називати свој језик „хрватски или српски“ или „хр-

· ватеко-српски“, а већ код Срба тога у данашње време готово и не налазимо.

Смешно би и било доказивати да су Срби и Хрвати два засебна словенска народа са својом засебном историјском прошлошћу, јер је то свакоме образованом Србину п Хрвату познато. Па ипак је писац чланка и то нагласио, да и у томе не би било случајне пометње. Али свакоме Орбину није довољно јасно да хрватски народ нема нарочитог свог језика, који би се разликовао од српскога. Он зна да сваки народ има свој нарочиши језик, који је различан од српскога (нпр. бугарски, турски, мађарски, руски и др.), па би, аналого томе, помислио да послоји п нарочити хрватски језик, т.ј. језик који би, као и сваки други језик, био различан од српскога. Ово вреди нарочито за људе који су мање посвећени у лингвистичке тајне. Да би се сузбила и помисао да су српски и хрватски два, различна језика, писац је рекао да српски говоре и пишу још и Хрвати, додајући: да они чине засебан словенски народ, али немају свога нарочитог језика“, т,ј. немају нарочитог језика који би се разликовао од српскога. Само тако, и никако друкчије, треба равумети смисао реченице „немају свога нарочитог језика“. Неразумно би било и помислити, да је један стручни лингвист, који пише о Пи ском језику, толика „незналица на повјесничком и лингвистичном пољу“. читав један народ сматра мутавим, да уопште нема својега јазика, него је о говорио туђим (тезр. овде српским) језиком! Баш непосредно у прештодној (1) тачки „Поука“, казано је: да „сви чланови једнога народа говоре више мање пастим језиком, сви се разумеју међу собом, тав тпилме чине једну заједним у“; „Зато је језик најважније обележје народности“. Пошто се у тач. 2. нарочито помиње да Хрвати чине засебан. словенски народ, логично је да и они морају имати своје најважније етнографско обележје — свој језик. А. што је тај језик назвал српским, то је учињено једино из а и никаквих других обзира, да се не би сваки час код имена „српски језик“ помињало „српски или трватеки“ пли „српско-греатски језик.“ Зато је и речено да се српски језик говори н у Хрватској. као што не би било ништа тако страшно рећи и да се у Србији говори срештески, пошто су и „српски“ и „хрватски“ имена једнога истаог. језика. То се нарочито данас сме рећи, кад су и Хрвати за свој књижевни језик усвојили: пети дијалекат као и Срби, гегр. херцеговачки говор.

Наше је уредништо тако разумело смисао речи пишчевих, те зато није имало потребе ограђивати се.

Према, томе, уредништво „џетејјз ког Ојаза“, баш зарад напоменуте „бтајзКе зјосе“, требало је да поштеди писца и нас онако жучног н незаслуженог напада. Уредништво.

7 Назив је чланку „Поуке из срџског (не „српског или хрватског“ или. „брпеко-хрватског“) језика.