Учитељ

983

нису потекле званичне наредбе меродавних по овоме, по којима се овн морало бележити и чувати. Таквих забележака имамо у овој школи тек од 1868. године, па с тога ћемо се за овај први део послужити више изворима добављеним из других забележака, историских дела, као и предањима очуваним у самоме народу, а нарочито из причања старих ђака ове школе.

У Опарићу је постојала школа још 1845. год., званично. Значи, да је с највишег просветног места поред осталих убрајана и ова у Кнежевини Србији. И данас има живих њених ђака, који су писмени, од којих сам ове податке скупио. Ну знајући, да је било људи писменнх, који су могли на 15—20 година пре ових учити, при том, зна се, да су и они учили у Опарићу, онда се може судити, да је овде основна школа постојала још од год. 1826—80. У потврду овога служе ми поред народног предања и рукописи ових старих људи, које сам при руци имао, као и правопис из тога доба. Ко су им учитељи били> не зна се до 1845. год., али се зна то: да је кнез Сима Вукићевић тих година 1826. па на овамо дао своју кућу учитељу бесплатно, издржавао га и нешто му плаћао, те је своју децу и своје фамилије и комшије учио писању и читању, и нешто рачунању. Поред ових, учила су и деца из околних села родитеља, који су хтели своју децу дати, премда су и они нешто плаћали само учитељу, а издржавање ове школе било је чисто старање кнеза Симе.

Учитеље је доводио из оближњих вароши, добро писмене, по занату абаџије или терзије, а највише, боље и писменије ђаке манастира Каленића, које је препоручивао старешина манастира. Они су ову службу вршили на смену, годину две, па су се ипак манастиру на рукоположење враћали. Од уџбеника зна се, да су учили оне исте, који су и у манастиру била уведени. Дакле, правије рећи, оно, што су и ови учили: часловац и исалшпр са писањем на хартији. Тек, доцније зна се: да су неки од ових учили поред овога нешто из рачуна, земљописа н веронауке, а шта и о чему, то нисам могао сазнати, ни наћи податак. Главно је, да је ова школа из овога старијег доба дала довољан број писмених људи, који суи доцније били одлични и грађани на гласу домаћини. Многи су од ових били општински писари, кметови и председници општина, па 93—4 и виђени народни посланици, а што је најглавније, та нам је школа дала: два потпуковника, два свештеника, једног судију, једног капетана и једног учитеља.